Nedostaje mi autobus
U jednoj od najrazvijenijoj zemlji Evrope i sveta, Nemačkoj, možda nije teško naći radno mesto, ali nije jednostavno da se u poslu mnogo napreduje. Još je teže ako je mesto rođenja, odrastanja i školovanja van ove države.
Da je ipak uz veliki trud, zalaganje i pre svega želju, moguće napredovanje dokazali su neki naši zemljaci, a među njima je i Jovan Vojkić (59) iz Bad Kamberga. On je nedavno izabran za predsedavajućeg Radničkog saveta u
Hessische Landesbahn (HLB), jednom od najvećih koncerna za transport putnika i robe drumskim i šinskim saobraćajem pokrajine Hesen, koji zapošljava više od 1. 200 radnika.
- Izbori za članove radničkog saveta i predsedavajućeg se ne razlikuju mnogo od izbora političara za mesto u parlamentu, osim što se to dešava u manjem okviru. Predstoji izborna kampanja i pozvani su svi radnici koncerna da glasaju. Izbori su održani početkom maja ove godine i od izabranih devet članova se takođe glasanjem bira predsedavajući i tu sam dobio većinu - priča nam Jovan Vojkić u svojoj kancelariji u Kenigštajnu na Taunusu kod Frankfurta.
Zemljaci, ima posla
Predsedavajući Radničkog saveta nam je još otkrio da u njegovoj firmi ima još slobodnih radnih mesta i da su pozvani svi koji bi hteli da budu vozači autobusa ili prigradskih vozova. Kaže nam da su predviđena školovanja za vozače i to firma plaća. Dovoljno je da se obrate na adresu firme ili lično njemu.
Prema njegovim rečima da bi se došlo do mesta u Radničkom savetu u velikom koncernu nije samo želja u pitanju.
- Potrebno je, pre svega, da se tekući posao obavlja bez problema, zatim korektan odnos sa kolegama, a najbitnije je poznavanje zakona koji su neophodni za obavljanje ovako odgovornog posla. Pored brige o radnicima i o njihovim pravima, ne može nijedna odluka generalnog direktora ili nekog drugog direktora da se izvrši bez potpisa predsedavajućeg Radničkog saveta. To zahteva veliku odgovornost - kaže nam Vojkić.
Jovan je poreklom iz Negotina, tačnije iz Jabukovca. U Nemačku je došao kao školovani trgovac. Imao je ponudu da radi u poznatom lancu prodavnica Aldi, ali se ipak odlučio da sreću potraži kao vozač autobusa u gradskom i prigradskom saobraćaju.
- Posle šest meseci za volanom, tadašnja firma mi je ponudila da odem na školovanje za višu kvalifikaciju. U roku sam završio i dobio Majstorsko pismo (Meister Brief) i postao dispečer - priča Jovan koji s ponosom kaže da je vozač autobusa i da mu to ponekad nedostaje.
Jovan je, naravno, uvek tu kada zatreba da se u vanrednim situacijama zameni neki vozač. To ga, kaže, podseća na vreme kada je radno vreme proveo vozeći autobus po gotovo svim putevima Nemačke, a neretko i po Evropi.
- Verujem da sam jedan od retkih koji je prošao svim putevima ove države. Nekad je bilo jako naporno, a nekad zabavno. Bilo je svega. Srećom, nisam nikada imao neki težak sudar ili većih problema sa putnicima.
Garantovao za kolegu
- Posao predsedavajućeg Radničkog saveta ima svoje dobre strane, pomažem i radnicima i firmi. Nedavno smo imali slučaj da je jedan mladi vozač propustio da produži vozačku dozvolu. To u našoj firmi znači direktan otkaz. Iz razgovora s njim znao sam da to nije namerno uradio, pa sam zamolio du mu umesto otkaza pružimo još jednu šansu. Garantovao sam svojim radnim mestom za njega, čak sam i potpisao. Mladić je svoje obaveze ispunio i obojica smo i dalje u firmi.
Izvinjenje navijača Ajntrahta
Jovan izdvaja jedan slučaj kada je vozio veću grupu navijača frankfurtskog Ajntrahta.
- Po povratku sa stadiona, bili su prilično pod dejstvom alkohola i mnogo su galamili, što je ostalim putnicima smetalo. Opomenuo sam ih nekoliko puta, iako mi nije bilo baš prijatno. Kada su nastavili da viču, zaustavio sam autobus i rekao im da izađu napolje. U tom trenutku sam dobio podršku ostalih putnika i navijači su napustili vozilo uz nekoliko pogrdnih reči. Mislio sam da je sve to prošlo, ali već sledećeg vikenda, ista grupa navijača čekala je na stanici da krene na utakmicu. Otvorio sam vrata već spreman na probleme. Međutim, prišao mi je jedan od njih i u ime grupe se izvinio za ono što su uradili prethodne nedelje. Pao mi je kamen sa srca i od tada su uvek poštovali red u autobusu - seća se Vojkić.
