Srbi neće žitije na nemačkom
Petrovdan je u manastiru Presvete Bogorodice u Himelstiru proslavljen s novim monahinjama u nešto izmenjenom obliku bogoslužbene ceremonije, a zbog radnog dana i sezone godišnjih odmora naroda nije bilo mnogo. Vernici su počeli da dolaze već oko devet časova kada sestre mole redovnu jutarnju molitvu za monaštvo.
Posle nesporazuma oko dolaska novih monahinja i pitanja da li je manastir srpski ili nemački, pojedini vernici koji su ispred manastira prvo ugledali Hajnca-Petra Laua i Johanesa Volfa, pravoslavne Nemce iz Hanovera, već su bili "sigurni" da srpski manastir više nije srpski.
Tolerantna diskusija
- Mi smo tu zajedno s ovim manastirom, oduvek srpskim manastirom i vi sada hoćete da nas učite molitvama na nemačkom. To ne ide. Ne možete to da nam uradite - naglasio je Dragomir Dajović u živoj, ali tolerantnoj diskusiji, koja se posle ručka sa sveštenikom Trajkovićem povela na hodniku ispred trpezarije.
Hodnikom u prizemlju širio se raskošni miris iz kuhinje u kojoj su jedna monahinja i Nišlijka Latinka spremale jelo. Monahinja nije želela da se slika za novine "jer ima fleku na mantiji", ali nas je ljubazno pozvala da posle molitve dođemo na ručak.
Sporazumeli smo se srpsko-ruski, a pomogla nam je i zemljakinja Latinka, koja kaže da se pravi vernici uvek razumeju.
Bogomolja je na prvom spratu, a ispred ulaza je prostorija sa svećama i relikvijima. Tutora nema, ali zato na pultu ima otvor za ubacivanje novca.
- Cene se znaju, a sestre su rekle da oni koji s novcem ne stoje dobro, mogu da ubace koliko imaju - objašnjava nam Latinka koja se posle paljenja sveća pridružila monahinjama za pevnicom.
Molitva i na ruskom
Nešto kasnije dolazi i Marko Tešić jedan od smenjenih tutora. Pali sveće i pored vrata zauzima mesto za molitvu.
Protojerej-stavrofor Đorđe Trajković, sveštenik iz Minhena bogomolju obiđe s kadionicom u ruci. Vernici u grupi ili poređani u nekoliko redova krste se i spuštaju glave.
Narod je počeo sve više da pristiže, a dubokim glasom sveštenika i umilnom molitvom sestara iza pevnice atmosfera postaje saborna i svečanija. Ponavlja se sveštenikovo "Gospodu se pomolimo" i glas monahinja iza pevnice "Gospodi pomiluj" na srpskom jeziku.
Neuobičajeno, na šta vernici ovde nisu navikli, jedna monahinja na visokom čiraku iznosi upaljenu sveću i počinje da peva molitvu na ruskom.
Jednoj starijoj gospođi poluglasno se ote:
- To je nešto novo. Baš lepo da nam i jedna Ruskinja peva.
Posle molitve sestre iza pevnice kao jednim glasom govore Simbol vere na čistom i razgovetnom srpskom jeziku, a naglašenom rečenicom: "Verujem u jednoga Gospoda" , monahinje kao da su pitale: "A zašto nas onda ovde neki neće."
Na Vidovdan ni službe
- Ne znam kuda sve ovo vodi. Dođem za svaki praznik. Pomolim se Bogu i zapalim sveću. Na Vidovdan ni službe nije bilo, a uvek se služio parastos. Sad ni to nemamo - razočarano, kao za sebe tužno konstatuje Marko Tešić, koji je od postanka manastira bio odani tutor.
Red za ispovest i pričest
Bogosluženje, zajedno s redovnom monaškom jutarnjom molitvom, trajalo je gotovo tri sata.
Veliki broj prisutnih vernika se ispovedio. Napravio se prvi red. Više njih se i pričestilo, među kojima i nekoliko dece.
Otac Đorđe vernicima je na kraju čestitao praznik i gotovo kritički naglasio: "I u nama, kao što je to jednom bilo i kod apostola Petra, ponekad u srcima nedostaje Hristos."
Posle liturgije, ispred trpezarije u prizemlju, stajala je jedna od sestara koja je pozivala na ručak. Pozivi su bili na srpskom, ali ona je raširenih ruku vernike naprosto dovodila do otvorenih vrata omanje prostorije.
Trpezarija se brzo napunila, a posle uobičajene molitve, vernici su mogli da se posluže, faširanim šniclama, sarmom, kolačima, pitama i vinom. Sve vreme ručka jedna monahinja je na nemačkom jeziku čitala Žitije Svetih apostola Petra i Pavla, što je kod pojedinih vernika izazvalo negodovanje. Kad je šaputanje postalo glasnije, neki su izašli, a sveštenik je blagoslovom, ručak završio.
- Trpezarija je druga bogomolja i za vreme obedovanja nema izlazaka. Sestra čita žitije i treba da bude tišina. Tako je ovde. Svaki manastir ima svoj tipik - blago je objasnio bivši "strogi" profesor Pećke bogoslovije .
Posle ručka na hodniku se povela diskusija, iz koje se jasno videlo da veliki broj vernika još uvek neće da se pomiri s činjenicom, da u srpskom manastiru ne dominira srpski jezik.
- Ja hoću žitije, ali neću na nemačkom - bio je kategoričan, Dragomir Dajović ugostitelj iz Goslara, inače veliki donator srpskog manastira u Himelstiru.
