Maštom hvataju zvezde
Nedavno je u Štutgartu održana promocija romana "Moje ime je Jelena" prevedenog na nemački jezik. Njega su stvarale učenice Elena Bintcle, Emilija Perica, Milica Dosković, Željana Ječmenica, Aleksandra Vučić, Sofija Cvetković, Dunja Simić, Milica Stojanović, Ana Milinković i Dragana Vučenović, uz mentorstvo profesorki Tatjane Popović i Milane Pavlović i pedagoga Nataše Milivojević. Sedam devojčica je iz Štutgarta, tri su iz Inđije.
Prva promocija romana, posle objavljivanja na srpskom, održana je 12. maja 2017. takođe u Štutgartu, a potom i u Inđiji.
Dopunske škole na srpskom jeziku u Štutgartu i OŠ "Dušan Jerković" u Inđiji, organizovale su projekat "Beskrajna priča"
čiji je cilj povezivanje dece iz dijaspore i matice. U okviru projekta učenice su napisale zanimljivu i emotivnu priču o Jeleni, devojčici koja odrasta bez roditelja. Pre toga se nisu znale međusobno i roman su pisale naizmenično.
"Vesti" predstavljaju autorke romana i njihove nastavnice.
Milica Stojanović
Zovem se Milica Stojanović. Rođena sam 23. 5. 2004. godine u Beogradu. Živela sam na Umci, do svoje 9. godine, kada sam se sa porodicom preselila u Inđiju. Tu sam nastavila školovanje, u OŠ "Dušan Jerković", sada sam 7. razred.
Moji roditelji su dobili službu u hramu Vavedenja Presvete Bogorodice u Inđiji. Na moju veliku radost i zaslugom oca Radiše, starešine ovog hrama, počela sam da pevam u crkvenom horu i da čitam Apostol.
Pored toga, volim da pišem pesme i da slikam. Smatram da sve svoje talente treba nadograđivati, ali ne i da se treba gorditi time. Sticajem okolnosti, marta prošle godine, izgubila sam, meni, najmiliju osobu - moju majku, što mi je životni ispit, ispit za veru, nadu i ljubav u budućnosti.
Kada je knjiga bila na početku, nisam shvatala kakva je to čast - učestvovati u njenom stvaranju.
Ana Milinković
Moje ime je Ana Milinković, rođena sam u Kninu u Hrvatskoj, 10. 7. 2004. Na svet sam došla, kako kažu, da roditeljima ulepšam život i da pomažem ljudima. Sada živim u Srbiji, u Inđiji. Učenica sam 7. razreda OŠ "Dušan Jerković".
Moj životni moto je: "Dok god odlažeš, život ubrzava." Trudim se da što manje mislim na sebe, a što više na ljude oko sebe. Porodica je uvek uz mene i najvažnije je da jedni drugima pružamo podršku.
Na letnjem raspustu 2016. poželela sam da napišem knjigu, moj san se ostvario. Ko zna, možda jednom budem i samostalni autor nekog dela. Ova knjiga će nekome vratiti samopouzdanje. Podstaći ga da ne odustane ako prvi put ne uspe, da se trudi i bude uporan.
Dragana Vučenović
Ime mi je Dragana Vučenović. Rođena sam 19. 3. 2004. godine u Šapcu. Sada sam stanovnik lepog ušuškanog mesta Inđija. Učenica sam 7. razreda OŠ "Dušan Jerković".
Moj trenutni životni moto je ona Ajnštajnova misao: "Mašta je važnija od znanja."
Inače, kako bi drugačije ova naša knjiga nastala? Od početka školovanja osvajala sam mnoge nagrade na takmičenjima. Ovaj naš zajednički poduhvat je najbolji način sklapanja novih prijateljstava, uživanja i druženja.
Tema knjige je nešto što je sve nas pokrenulo i inspirisalo da pišemo neke ozbiljne stvari na koje ne bismo ranije pomislili. Najbitnije od svega je, ipak, poruka koju ova knjiga nosi.
Aleksandra Vučić
Moje ime je Aleksandra Vučić. Rođena sam 2003. godine u Štutgartu, u gradu u kom je zamišljena čitava priča "Moje ime je Jelena".
Kada sam na časovima srpskog jezika, uvek mi misli odlutaju u otadžbinu. Ona mi nedostaje i svaki put se iznova jako radujem kada odemo u Srbiju. Život mi je ispunjen svakodnevnim radostima. Idem u realku, a pohađam i Srpsku dopunsku školu.
Rad na knjizi mi je podario nove prijatelje iz Srbije i to me posebno raduje. Prošlog leta sam posetila drugaricu Anu Milinković u Inđiji, ona je mene sada, a nadam se da ćemo se i ovog leta družiti. Volim da pevam i crtam.
Srećna sam što sam deo projekta Beskrajna priča. Moj moto življenja je ljubav. Sve se vrti oko nje. Ljubav je pokretač svega lepog. Negujmo je da se nikad ne ugasi.
Elena Bintcle
Zovem se Elena Bintcle. Imam jedanaest godina. Moj moto življenja je: Uvek pružati ruke prema gore i pokušati dohvatiti zvezde. Nikad ne dozvoliti da ti neko maže oči i verovati svojim snovima.
Svet je dobar, ali bi trebalo pomoći gladnoj deci okruženoj ratom. Porodica je uvek uz mene, da mi pomogne kad mi je najpotrebnije, kad mi je teško. Srećna sam, jer znam da me nikad neće izneveriti. Moja mama je iz Bosanske Kostajnice. Tamo se nalazi sva mamina rodbina. Volim da svakog leta odem tamo, da se družim sa rodbinom i prijateljima.
Tata mi je iz Štutgarta i sva njegova porodica i rođaci žive u Štutgartu, oni su starosedeoci. Ponosna sam što sam deo tima koji je zajedno radio na projektu Beskrajna priča. Rad na romanu, zajedno sa Sofijom, dao mi je da mnogo toga naučim i da još više saosećam sa decom koja nemaju ono najvažnije: roditeljsku ljubav.
Emilija Perica
Zovem se Emilija Perica. Rođena sam 2006. godine u Beogradu i trenutno živim u Štutgartu.
Volim da pišem, a to je i podstaklo moju nastavnicu Tatjanu da me uključi u tim. Iako jedna od najmlađih učesnica projekta, nije me to pokolebalo da odustanem.
Naprotiv, još više sam se trudila i dala sve od sebe. Želja mi je da naš roman jednoga dana nekom reditelju bude inspiracija za film. Ko zna?
Volela bih da mi životno opredeljenje bude vezano za školu, da budem učiteljica i da male đake učim kako da postanu veliki ljudi. Da damo svoj doprinos i učinimo svet lepšim i boljim.
Željana Ječmenica
Zovem se Željana Ječmenica i imam šesnaest godina. Živim u Štutgartu, ali Srbija je moja domovina. Za mene je pisanje zajedničkog romana neopisiv doživljaj i neponovljivo iskustvo.
Srećna sam što sam deo projekta Beskrajna priča. Rad sa nastavnicom i njena pozitivna energija su me uvek i iznova oduševljavali.
Od nje sam naučila da nikada ne treba odustati i da treba svoje snove živeti. Nadam se da će i poznanstvo sa našim drugaricama iz Inđije trajati u beskraj.
Milica Dosković
Zovem se Milica Dosković i imam petnaest godina. Rođena sam u Štutgartu. Roditelji su mi poreklom iz Srbije, iz Prijepolja. Imam mlađeg brata i oboje pohađamo gimnaziju. Igram folklor u klubu Sloga iz Štutgarta, volim da se družim sa mojim drugaricama i, svakako, da idem u Srbiju na odmor.
Jednoga dana kada završim školu želim da radim u banci. Volim da komuniciram sa ljudima. Život nije uvek lak, ali treba pokušavati više puta da bi dobio ono što želiš. Lepota života, svakodnevno je vidljiva, ali ima isto tako trenutaka koji nisu dobri.
Zato, ako je jedan dan loš, seti se da nije ceo život loš. Pomozi drugima, ali nemoj zaboraviti sebe. Probaj i nemoj odustati, jer sve je moguće!
Sofija Cvetković
Zovem se Sofija Cvetković. Rođena sam 1. 10. 2003. godine u Štutgartu. Idem u srpsku dopunsku školu u Štutgartu i u nemačku gimnaziju. Pisanje knjige bilo je jako zabavno i veoma inspirativno.
Najviše ću pamtiti vreme provedeno s Elenom, kada smo od naše nastavnice Tatjane dobijale tekst iz Inđije, a koji je trebalo nastaviti. Nije bilo lako, ali sve je to veliki izazov. Mnogo sam naučila kroz pisanje.
Srećna sam što sam deo ovakvog projekta, a iskustvo koje sam stekla je dragoceno. Hvala svima koji su verovali u mene.
Nadam se da sam opravdala to poverenje. Izgleda da nikad nije rano za umni rad.
Dunja Simić
Rođena sam 5. jula 2001. godine u Beogradu, a od 13. maja 2003. živim u Nemačkoj. Učenica sam 11. razreda gimnazije "Hajnrih Hajne" u Ostfildernu. Imam sedam godina mlađeg brata Danila. Naša baka živi u Kruševcu, a stric i omiljeni sestre i braća u Šapcu.
Volim da crtam, a bavim se i fotografijom. Zanimaju me istočnjački jezici i s vremena na vreme učim kineski, japanski i korejski. Obožavam vodu i plivanje, igram vaterpolo za ženski vaterpolo klub SSV Eslinge.
Što se tiče učenja dobro mi idu matematika i prirodne nauke. Želja mi je da studiram neki tehnički fakultet. Nije isključeno da jednoga dana postanem inženjer. Završila sam osmi razred Dopunske škole na srpskom jeziku u Štutgartu 2016.
MOJE IME JE JELENA
Od početka sam hodila
Poljima gorkog pelena
Tuga me putem vodila
Moje ime je Jelena.
Ka suncu sam se kretala
Iz mračnih dubina tame
A samo bol sam sretala
Jelena ist mein Name
.
A onda jednoga dana
Procveta grana zelena
I sreća umesto rana
Moje ime je Jelena.
Sve blista novim sjajem
Sad više nismo same.
Priča sa srećnim krajem
Jelena ist mein Name.
NAPOMENA: Ovu pesmu je Božidar Vučurović, generalni konzul Srbije u Štutagrtu specijalno napisao za promociju održanu, 9. 3. 2018.
Autorke projekta Beskrajna priča
Tatjana Popović, profesor nemačkog jezika i književnosti
Kroz dvadesetogodišnji rad sa decom u osnovnim i srednjim školama stekla je ogromno iskustvo i mogućnost da svoje ideje na najoriginalniji način pretoči u razne školske projekte. Kao profesora nemačkog jezika i književnosti, to ju je podstaklo da povezuje različite kulture. Kada joj se ukazala prilika da radi u Dopunskoj školi na srpskom jeziku u Štutgartu, došla je i na ideju da načini projekat koji će povezati decu iz dve potpuno različite sredine, čiji su koreni opet zajednički. Tako je nastao projekat Beskrajna priča, a roman "Moje ime je Jelena" predstavlja zaokružen pedagoški proces i primer dobre obrazovne prakse.
Nataša Milivojević, diplomirani pedagog
Nataša Milivojević autor je velikog broja školskih projekata čiji sadržaji i aktivnosti podstiču neformalno obrazovanje, stvaralaštvo i učenje u domenu društvenog angažovanja učenika tokom njihovog školovanja.
Realizaciju projekata koji uključuju više različitih društvenih sredina smatra značajnim činiocem u procesu formiranja vrednosti kod dece, a zajednički rad dece pri pisanju knjige "Moje ime je Jelena" specifičnim i značajnim pedagoškim procesom koji je podstakao njihovo učenje, kreativnost i saradnju.
Milana Pavlović, profesor srpskog jezika i književnosti
Milana Pavlović je profesor srpskog jezika i književnosti u Inđiji. Nastanak ove knjige, kako kaže, za nju je mogućnost da uživa u dodatnom radu, da provede kreativno vreme sa učenicama, i povrh svega da bude svedok nastanka nečeg, po njenom mišljenju, izvanrednog.
- Gledala sam kako se Jelenina ličnost, ličnost glavne junakinje, postepeno diže i kako se vinula visoko. Želim da se svako dete, imalo roditelje ili odrastalo bez njih, isto ovako vine.
