Nemački san dosanjao u Srbiji
Milomira Stepanovića i Zorana Dikića sreli smo u Hanoveru ispred crkve Svetog Save, gde je Zoran došao da zapali sveće i zemljaku Milomiru pokaže srpski hram. Obojica su rođeni u Cerju kod Niša i drugari su od detinjstva.
I životni putevi su im na neki način slični, a opet različiti. Rođeni su u istom selu, išli su u istu školu i kao mladi momci obojica su potražili uhlebljenje u obećanoj zemlji - Nemačkoj. A razliku među njima pravi upravo Nemačka. Zoran je u Nemačkoj dočekao penziju, a Milomir je u ovoj u Nemačkoj počeo da radi, ali je penziju ipak zaradio u Srbiji.
Struja luksuz?!
- Nigde u svetu nema kao u Srbiji da se na struju zaračunavaju akcize kao na cigarete i piće, kao da je struja luksuz. Prvo obračunaju cenu utrošene struje, zatim dodaju sedam odsto akcize i onda na taj iznos platiš 20 odsto poreza - čudi se Milomir
Milomir će ispričati svoju životnu priču, a Zoran će samo potvrđivati i na kraju reći da je sada penzioner i da, kao i većina naših penzionera, živi i tamo i vamo. "Tamo" jer vole Srbiju i zavičaj, a "vamo" jer jer su u Nemačkoj deca i unučad.
- Od 1973. do 1981. radio sam u Trosingenu i Tutlingenu. U Trosingenu sam bio zaposlen u Honeru, firmi koja pravi muzičke instrumente i IBM kompjutere. Pravili smo harmonike, orgulje i druge instrumente. Radio sam godinu i po u pogonu za proizvodnju kompjutera, a onda sam prešao u firmu Siron u Tutlingenu. Radio sam na numeričkim mašinama koje, kad ih jednom naštimaš, zamenjuju 72 pojedinačna alata. Ubaciš metalnu ploču, isprogramiraš i na kraju dobiješ gotov proizvod, glavu ili, recimo, blok motora - priseća se Milomir tih davnih dana u Nemačkoj u kojoj je počeo da radi posle završenog zanata u Nišu.
Lepa vremena
On dodaje da je prvo radio na montaži mašina za obradu metala, a onda su ga kao mladog i dokazanog stručnjaka premestili u servisnu službu.
- Servisirali smo mašine po celoj Nemačkoj, ali i po Evropi. Bila su to lepa vremena. Mlad, pun para, a pri tom i slobodan u kretanju, nismo zavisili od radnog mesta. Tu nije bilo onog: "Kucaj kartu i idi za mašinu." Sanjao sam da zaradim pare, napravim kuću, oženim se i zasnujem porodicu, ali sve se okrenulo drugačije. Majka je u udesu s traktorom ostala bez noge i onda sam morao da se vratim, da se otac ne rve sam sa imanjem - priča Milomir.
Crkve zamenile klubove
- Srbi su, kako vidim, u Hanoveru podigli lep hram. Evo, došlo je i dosta sveta, a ova gospođa nas nudi kolačima. To je lepo, treba se družiti i održavati veru. Treba imati neko mesto gde se ljudi okupljaju i održavaju tradiciju. U moje vreme bilo je drugačije. Onda je bilo više klubova, a danas je više crkava - kaže Milomir.
Iz tona njegovog glasa vidi se da je zadovoljan i smiren čovek.
- Da, zadovljan sam jer sam sve to što sam planirao u Nemačkoj ostvario u Nišu. Po povratku iz Nemačke zaposlio sam se u Mehanici, a posle godinu dana osnovao sam privatnu firmu i tako u Nišu, održavajući medicinske aparate, dočekao i penzju - kaže Milomir.
Milomir danas živi u Nišu, ali nije napustio imanje u 15 kilometara udaljenom Cerju na obroncima Svrljiške planine. Krajolik je lep, a zemlja plodna. Kaže da gaji voće i povrće i da će se narednih godina okušati i u stočarstvu. U njegovim kombincijama prednost imaju koze i ovce jer su "isplative i nisu prohtevne".
Porodica za ponos
Po povratku iz Nemačke, Milomir je oženio Borku, poreklom iz Bosanskog Grahova. S njom je u Nišu napravio kuću i dobio dvoje dece. Tridesetogodišnji Nemanja danas je lekar, a dve godine mlađa Nevena zaposlena je kao službenica.
- Nemačka, barem kako je ja vidim, nije više ono što je bila u moje vreme. Onda je bilo više i posla i para. Narod je bio opušteniji, veseliji i slobodniji. Danas svuda neke kamere i disciplina, a zarade su manje. Počelo je totalno "ceđenje" radnika. Ipak, u Nemačkoj je sve uređenije nego u Srbiji. Imaju izgrađen sistem i definisane vrednosti. U Srbiji sve zavisi od momenta i volje pojedinca koji odlučuje. Život u Srbiji je lep onima koji su materijalno obezbeđeni ili imaju redovan i solidan izvor prihoda. Standard je mnogo niži, plata ni iz daleka ne može da pokrije potrošačku korpu. Kad kupuješ, mnogo toga moraš da izvadiš iz korpe u kojoj onda ostane samo ono najpotrebnije. Težak je to život kad čovek mora svega da se odriče - zaključuje Milomir.
Održavali kontakt
Iako su išli različitim putevima, Zoran i Milomir nikada nisu prekidali kontakt. Zoran je svoj radni vek proveo u Vestinghausu, u Hanoveru, a zbog dece i unučića, on i supruga Božika ostali su vezani za glavni grad Donje Saksonije. Leto provode u Cerju, gde Zoran najradije peče rakiju, a Božika uzgaja cveće i obrađuje baštu. A budući da su oboje željni Srbije, dosta vremena provedu i u kolima kojima idu od mesta do mesta, svuda kuda ih želja ponese.
- Svejedno je kuda voziš. Kud god da pođeš, Srbija je bajka - završava priču Zoran, posle čega je otišao u kapelu crkve Svetog Nikole da zapali sveće.
