Glas dijaspore u "Vestima": Očekujemo bar osmeh na šalterima
Božidar Škondrić je davne 1971. godine došao na privremeni rad u Minhen. U septembru 1975. godine prešao je u Milhajm na Ruru i tamo ostao do penzionisanja 2013. godine. Završio je Ekonomski fakulteti, radio kao samostalni referent, rukovodilac filijale i finansijski rukovodilac. Sadašnji hobi mu je, kako kaže, širenje naše kulture u Nemačkoj. Član je Fonda dijaspora za maticu i Centralnog saveta Srba u pokrajini Severna Rajna - Vestfalija.
Od Vlade Ane Brnabić očekuje isto ono što i svi građani Srbije, a to je pre svega rad na poboljšanju privredne situacije u državi i otvaranju novih radnh mesta.
- To, međutim, mora biti u skladu sa standardima zapadnih ekonomija gde se rad plaća, a uslovi rada jasno definišu zakonima prihvatljivim ne samo za poslodavca, već i radnika. U procesu novih, stranih investicija i otvaranja radnih mesta, od Vlade očekujem da stalno ima na umu da Srbija ne sme da postane zemlja jeftine radne snage i zabavnog turizma, već da ostane stabilna evropska država, u kojoj se poštuju evropske vrednosti i hrišćanski duh i u kojoj zaposleni žive od svog rada.
Škondrić napominje da je rešavanje kosovskog pitanja, koje kao "mač" visi iznad glava svih nas, možda i najteži zadatak ne samo Vlade, već celokupnog državnog sistema.
- U rešenju kosovskog pitanja kao najsloženijeg i najbolnijeg nacionalnog pitanja, očekujem od Vlade mudrost i staloženost u radu, bez brzopletosti i naivnih poteza. To, prema mom mišljenju, podrazumeva, pre svega, odgovornost u donošenju i sprovođenju odluka, racionalnost, ali i emotivnost kada je reč o Srbiji i srpskom narodu, spremnost da se uvek bori za svoje stavove i interese, i istovremeno hrabrost da kaže i učini ono što mora.
Da se mladi angažuju
- Dijaspora snosi svoj deo odgovornosti zato što institucije, poput Skupštine dijaspore, ne funkcionišu onako kako su zamišljene. Za bolje funkcionisanje institucija neophodno nam je podmlađivanje, odnosno, veći angažman mladih, sposobnih i ambicioznih ljudi koji se školuju u zemljama rođenja, a vole zemlju svog porekla. Osim toga, nije tajna da među srpskim organizacijama u Nemačkoj ne postoji dovoljno zajedništva, pre svega kada su u pitanju strateški ciljevi i nastup prema zemlji domaćinu i zemlji matici. Zato apelujem na jedinstvo srpskih organizacija u rasejanju, ali i na što bolje obrazovanje naše dece. Naša dijaspora je jaka onoliko koliko su jaki njeni pojedinci, a snaga se stiče pre svega obrazovanjem i radom, govori moje iskustvo četrdesetogodišnjeg života u Nemačkoj - ističe Škondrić.
Naš sagovornik od Vlade očekuje ostanak na evropskom kursu, ali i stvaranje atmosfere u kojoj reč "Evropljanin" neće proterati reč Srbin.
- Nikada u Nemačkoj, a tu živim duže od 40 godina, nisam čuo da se neko predstavio sa 'Dobar dan, ja sam Mihael Miler iz Minhena i ja sam Evropejac'. Nemci slobodno kažu 'Ja sam Nemac' i upravo to želim i nama, Srbima. Želim da Ana Brnabić radi na tome da nam škole i zdravstvo budu bolji, policija i vojska spremnija, privreda konkurentnija, građani zadovoljniji i sigurniji, susedi miroljubiviji, Moskva bliža, Evropa draža...
Povoljniji uslovi za investiranje
- Dijaspora je vezana za maticu onoliko koliko to, pre svega, matica želi, a jedan od načina za tešnju saradnju bi moglo biti stvaranje uslova za povoljnije investiranje. Osim toga, obezbeđivanje jednog broja slobodnih mesta na fakultetima u Srbiji samo za našu decu, rođenu širom planete, može da bude jedan od načina za čvršće veze sa Srbijom. Jača, a možda i najsigurnija povezanost dijaspore za maticu mogla bi biti i kroz institucije sistema, tako što bi, recimo, jedan broj mesta u Skupštini Srbije bio rezervisan za ljude iz rasejanja. Stvaranje uslova za jednostavno i brzo nostrifikovanje fakultetskih diploma, stečenih na srpskim univerzitetima, ali i obrnuto, na univerzitetima u svetu, moglo bi da utiče na jaču vezanost dijaspore za maticu. I na kraju, ali ne na poslednjem mestu, bolja medijska povezanost i saradnja, umesto širenja vesti na blogovima i socijalnim mrežama bi takođe mogla da doprinese jačem vezivanju dijaspore za maticu - nabraja Škondrić.
U odnosu Srbije prema milionima svojih građana, rasutih po svetu, Škondriću najviše smeta inertnost, sporost, a možda i jedna doza nemarnosti kada je reč o donošenju odluka koje bi možda mogle da utiču na poboljšanje života ljudi u rasejanju.
- Osim toga, pošto sam poverenik za kulturu Centralnog saveta Srba u Severnoj Rajni - Vestfaliji, najmnogoljudnijoj pokrajini u kojoj živi više od 18 miliona stanovnika i u kojoj su mnogi Srbi našli uhlebljenje, smatram da je sporost državnih institucija Srbije, kada je u pitanju podrška promociji naše kulture na nemačkom tlu, nešto što nama ne ide u prilog. Matica-zemlja se ne kritikuje, ona se voli, ali ništa ne može biti jednosmerno. Činjenica je da ljudi iz rasejanja, svojim doznakama i slanjem novca rodbini u Srbiji, značajno doprinose socijalnoj stabilnosti zemlje, pa zato smatram da bi matica zemlja u tom smislu mogla da nam se "oduži" osmehom i efikasnim radom činovnika na šalterima širom Srbije, gde tražimo naša uverenja o srpskom delu penzije, katastarske izvode, svedočanstva, izvode iz knjige rođenih i veoma često - umrlice.
