Glas dijaspore u "Vestima" (22): Beograd ne vidi našu dobru volju
Željko Dragić (34), doktor politikologije i istorije, rođen je i odrastao u Hanoveru. Trenutno je u Centru za obrazovanje koji kao poludržavna ustanova deluje u sastavu Privredne komore Donje Saksonije rukovodilac Službe za integraciju izbeglica na pokrajinskom nivou. Široj javnosti postao je poznat kao maloletni gimnazijalac kada je osnovao humanitarnu organizaciju Pomoć za mladi život.
Tvorac je bratimljenja Langenhagena i Bijeljine, a ovih dana zahvaljujući njemu i njegovoj organizaciji Gradimo mostove, Ugovor o bratimljenju potpisaće i Berzenbrik, opština kod Osnabrika i Ruma. Počasni je građanin Bijeljine i nosilac više nemačkih društvenih priznanja.
Bez gimnazije 300.000 Srba
- Žalosno je da u Beču u kojem po nekim procenama živi 300.000 Srba više generacija nema nijedne srpske gimnazije. A tako je i u Nemačkoj gde se radi o 800.000 Srba. Kada se govori o ovim brojevima, treba imati u vidu da su Srbi u Nemačku počeli da dolaze posle Prvog svetskog rata. U severnonemačkoj pokrajini Donjoj Saksoniji u kojoj sam rođen i odrastao, danas živi oko 35.000 Srba, iako ih je po završetku Drugog svetskog rata ostalo tek oko 5.000.
Ne spada u žestoke kritičare matice i njenog odnosa prema dijaspori, ali Srbiji kao najvećoj srpskoj državi ipak predlaže neke izmene u stavovima prema dijaspori. On uvažava predsednicu Vlade, ali od nje očekuje više nego što je u prvih sto dana pokazala.
- Ana Brnabić je sposobna i ambiciozna i drago mi je da Srbija ima ženu za premijera, jer mi Balkanci još mislimo da od žena sve bolje znamo. Međutim, ne želim da premijerku preterano hvalim, jer za dijasporu još nije ništa učinila, a mnogo toga ima što bi trebalo da se menja.
Dragić navodi da su njegovi roditelji u Nemačku kao "gastarbajteri" došli krajem šezdesetih, da je on druga, a njegova ćerkica treća generacija u dijaspori.
- Moji roditelji prate naše medije, čitaju naše novine i zanima ih šta se dešava u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije. Nažalost, Srbija kao najveća država koja bi trebalo da se brine o Srbima u svetu i okruženju još nije pokušala da stvori telo koje bi se bavilo povezivanjm dijaspore sa otadžbinom. Srbija bi trebalo da bude pokrovitelj i koordinator, srpskih nevladinih organizacija, kulturno-sportskih udruženja i crkve. Država zajedno sa dijasporom treba da stvori zajedničku platformu koju bi pomogla organizaciono i finansijski. Tu pre svega imam u vidu drugu, treću i naredne generacije koje bi trebalo sačuvati od asimilacije i od njih u Evropi i svetu napraviti srpske ambasadore.
Dragić podseća da u Berlinu imamo ambasadu i pet konzulata u Nemačkoj koji državljanima Srbije pružaju administrativne usluge, a tu su i bosanski i hrvatski konzulati i ambasade koji se brinu o putnim ispravama Srba iz BiH i Hrvatske koji su njihovi državljani, a kojih nije malo.
- Dakle, Srbi praktično imaju rešeno pitanje administrativnih usluga. Međutim, mislim da bi Srbija umesto jednog konzulata mogla da otvori predstavništvo koje bi se isključivo bavilo saradnjom srpske kulture, privrede i sporta iz sveta sa istim asocijacijama u Srbiji. U redu je da u konzulatima možemo da završimo formalnosti oko putnih isprava, ali to nije dovoljno. Nama je potrebna jača veza s maticom. Tu bi nešto trebalo da se promeni, jer ima dosta naših mladih ljudi poslovno uspešnih, koji bi svoj kapital i znanje rado uložili u otadžbinu. Nažalost, to niko ne vidi. U Beogradu imamo državnu upravu i predsednika, za koje nisam siguran da znaju šta se u dijaspori događa.
Isključiti partijske kadrove
- Moja vizija je da se umesto jednog konzulata napravi sedište u Nemačkoj i po jedno u drugim zemljama u kojima ima dosta Srba, ljudi srpskog porekla i pripadnika drugih naroda koji Srbiju smatraju svojom otadžbinom. Dva čoveka u tim predstavništvima mogla bi da plati i matica, koju bi to manje koštalo nego jedan konzulat. Takva predstavništva imaju mnogi drugi narodi, među kojima uspešno deluju i Albanci. U takvom predstavništvu trebalo bi da rade ljudi koji perfektno znaju i srpski i jezik zemlje u kojim žive. Ne želim da ulazim u kritiku osoblja naših konzulata, ali nalazim da nije dobro da se u diplomatska predstavništva šalju ljudi po partijskoj liniji koji često ne govore jezik zemlje u kojoj treba da rade. S takvim ljudima ne može se puno postići, pa bi bilo bolje otvoriti pomenuta predstavništva i u njima zaposliti ljude koji tu već žive i koji dobro govore oba jezika. Tako bi i državi bilo jeftinije jer ne bi morala da pravi izdatke oko njihovog dolaska i stanovanja.
