Novac ubija umetnost
Za akademskog slikara Ozrenka Mrkića biti umetnik znači konstantno istraživati i osvajati nove prostore u stvaranju, zapravo svaki put iznova se igrati, menjati se i učiti kako svoja osećanja i razmišljanja utkati u svoja dela. Mrkić ne voli formalnosti ni u životu, ni u umetnosti. Na njegovim izložbama nema zvaničnih otvaranja, govora, niti "eskpertskih tumačenja" njegovih slika.
On pušta da njegova dela govore sama za sebe. Tako i na njegovoj izložbi otvorenoj proteklog vikenda u Srpskoj nacionalnoj akademiji u Torontu radovi različitih formata "pričaju priče u bojama".
Umetnika koji je pre ratova devedesetih živeo u Sarajevu gde je završio slikarstvo pitamo šta ga je inspirisalo da izložbu nazove "Kratke priče u bojama"?
- Sve izložene slike su različite, svaka je za sebe i priča neku priču koju posmatrač treba da oseti i prevede. Obično slikari prave tematske izložbe, jedna slika podseća na drugu, a zapisi su svaki za sebe. A svi ti zapisi, to sam ja. Boje mene nose, sve kreće od boje koja je uvek pokretač. Počnem se igrati sa bojama i iz njih izađe neka priča koja i za mene bude iznenađenje.
U razgovoru za "Vesti", Mrkić kaže:
- Izložio sam 50 slika, i to su većinom radovi iz prošle godine. Pošto više ne radim ništa drugo, samo slikam kao nekada davno. Nije to baš moj izbor, 20 godina sam bio grafički dizajner i ostao sam bez posla. Pokušavao sam da nađem isti takav posao, ali nisam uspeo. Posvetio sam se samo slikanju, a moja supruga Aleksandra me podržava.
Da li vam treba posebna inspiracija da sednete da slikate?
- Nikada nemam gotovu ideju kako će slika da izgleda, samo počnem da se igram sa bojom i iz te boje sve izlazi. Zaista ne verujem u te inspiracije, u neke posebne talente. Za mene je umetnost igra koja te dovede do nečega ili te ne dovede. Ono što je meni bitno je da se krajnji ishod meni dopada.
Pamti lepu atmosferu
Vodite li evidenciju gde ste sve izlagali i koliko je izložbi iza vas?
- Ne pravim spiskove, pamtim samo one izložbe gde je meni bilo lepo. Nije to moralo da bude reprezentativno mesto, važno je da sam se ja osećao lepo jer su došli ljudi koje volim, atmosfera je bila lepa i zato to pamtim. Na ovu izložbu u SNA došli su moji prijatelji koji vole ono što ja radim i koji vole mene, kao što i ja njih volim. Ja stvaram za sebe, ali mi je, naravno, veoma drago kad se pojave ljudi koji osete to što ja radim, i to govori da ima ljudi koji misle isto kao i ti, a to je nagrada najveća na svetu - priča Ozrenko.
Recimo, na ovoj izložbi ima jedna slika koju sam počeo pre 20 godina, stajala je u mraku, vadio sam je i nisam znao šta s njom da uradim. U jednom momentu mi se ukazao put. Često se vraćam svojim slikama, dorađujem ih. Treba za sve to puno strpljenja. Tehnika kojom radim zahteva prostor da bi se moglo nešto desiti. Radim u ulju na drvetu i onda jako dugo traje proces sušenja. Kad nanesem jedan sloj treba sačekati do mesec dana da bih dobio šansu da nastavim dalje, i to je jako komplikovano. Krenem nekim putem i da živim u nekim idealnim uslovima to bi bilo završeno u toku noći, ali pošto proces stvaranja jedne slike traje mesec ili dva, ili tri godine, onda me to odvede na neku drugu stranu i u neko drugo rešenje. Mene to raduje i motiviše jer donosi iznenađenja i meni samom. Slikam već 40 godina, i najvažnija mi je ta radost stvaranja. Ranije, u Sarajevu, da bih zadržao tu radost stvaranja, menjao sam tehnike. Slikao sam šest meseci, vajao pola godine, pa se bavio dizajnom.
Ljudi se otuđili
Kako je biti umetnik i čovek u današnjem svetu?
- Svet srlja, danas živimo u nekom odvratnom vremenu gde se ljudi ne druže, gde se izoluju i samuju, gde svako jutro čujemo i pročitamo gomilu loših vesti i informacija o tragičnim događajima. Živimo, zapravo, neko otuđenje koje je nastalo sa "napretkom" civilizacije.
Ja pokušavam da pobegnem od svega toga u moj svet u kom se bukvalno igram, i ovaj period od skoro 40 godina čuvam kao neko dete u sebi - kaže Mrkić
Šta je sa umetnicima koji ovde na Zapadu stvaraju, a od svojih dela teško mogu da obezbede egzistenciju? Gde je tu vaše mesto?
- Nisam našao svoje mesto, ali ne dam da me to sve zgazi, jer je ovde sve biznis. Umetnost kao da ne postoji. Na internetu vidim masu nekih evropskih umetnika koji za male stvari prodaju divne stvari. A onda u galerijama u Severnoj Americi vidim zanatlije koji rade par stvari i to rutinski i uzimaju velike pare. Novac je postao merilo, a to je smrt umetnosti, jer umetnost ne bi trebalo da razmišlja o novcu. Na kraju, većina onih umetnika koji se danas prodaju za stotine miliona dolara umrli su gladni i nepoznati. Ne želim da se uklapam u ove sisteme. Na primer, kada počneš da sarađuješ sa nekom galerijom, galerista zahteva određenu vrstu slike, a na ovoj mojoj izložbi ima i tehnički i tematski različitih slika, drugačijih i u formatu. Galeristi, međutim, zahtevaju uniformnost, jer njihove mušterije žele da to bude u određenoj boji i veličini, kao što su se nekada kod nas kupovale knjige "za regal". Jako je malo ljudi koji uspeju da se izdvoje iz toga jer nemaju snage, nemaju finansijsku potporu. Ja imam sreće jer imam podršku Aleksandre i ne moram da radim bilo šta drugo da bih zaradio za opstanak i svakodnevni život.
