Veština izbegavanja duhovne prostitucije
Na svojoj kratkoj kanadskoj turneji sa predstavom "Savršen kroj", poznati glumci Dragan Petrović Pele i Slobodan Boda Ninković družili su se s našom dijasporom u prostorijama generalnog konzulata Srbije u Torontu.
Prvo izvođenje ove duo drame bilo je u petak uveče u Kičineru, a večeras (subota) se predstava igra u Torontu s početkom u 20.30, dok je treća predstava zakazana za nedelju uveče u Vindzoru. Boravak u prostorijama Generalnog konzulata Boda i Pele su iskoristili da se slikaju s našim zemljacima, da neobavezno ćaskaju i da za "Vesti" odgovore na pitanja o predstavi, glumi, pozorištu i veštini izbegavanja duhovne prostitucije.
Duo drama najteži oblik
Slobodan Ninković: Odigrali smo ovu predstavu 150 puta i počeli smo da hvatamo sebe u tome da nas dvojica ne igramo na sceni, nego se ponašamo. Hvatamo situaciju u datom trenutku i često se desi da ta priča malkice skrene, ali uvek kontrolisano.
Dragan Petrović: Moramo sad da prevedemo to "ponašamo" jer se dešava ne samo za ovu predstavu nego i za neke druge komade, da nam prilaze ljudi i pitaju: "Pa je l' to pisac napisao?" To zbuni glumca, ne znate šta vas pita čovek, jer mi govorimo ono što je napisano, svaki glumac govori tuđi tekst. Nije nama u opisu posla da izmišljamo svoj neki tekst...
Druženje u Konzulatu
Druženje u Konzulatu upriličeno je kako bi se novi generalni konzul Vasilije Petković i zaposleni u konzulatu predstavili zajednici s kojom će sarađivati narednih godina. Konzul Petković je naglasio da su vrata konzulata širom otvorena za svakoga ko ima pitanja ili probleme koje treba rešiti, a konzulat može da pomogne. On je istakao i mogućnosti i potencijale saradnje pri organizaciji kulturnih događaja u Konzulatu.
SN: ... mada se i to desi ponekad.
DP: U studijskom programu glume stoji da krajnje ishodište glumca treba da bude igra, istinita, spontana, uverljiva i tako dalje. A suština svake umetnosti jeste improvizacija, tu je talenat, ali i munjevita reakcija.
SN: Mi smo prvih 20-30 izvođenja prelazili pola teksta, bio je pun trening, jer je takva struktura, ima 60 stranica teksta i bilo kakva pauza obara sve.
DP: Budući da ljudi to ne znaju, a i ne moraju da znaju, da kažem da je duo drama najteži oblik pozorišta. Monodrama, gde je samo jedan glumac i publika kao partner u toj igri, mnogo je lakša za scensko izvođenje jer publika zna o čemu je reč, zna da će biti jedan glumac ili to oseća intuitivno i pristaje na to. Ali, kad su dva glumca na sceni, onda postoji sumnja da je to neka tezga, prevara, s jedne strane, a s druge čeka se treći, čeka se da se dogodi nešto. Iz tog razloga ne smemo da dozvolimo publici da počne da razmišlja o tom trećem. Ne smemo da joj damo vremena da se opusti nijedan jedini momenat jer mi u furioznom tempu to izvodimo.
Pomaže li u pravljenju ove predstave činjenica da su kolege još sa klase profesora Vladimira Jevtovića, lični prijatelji, pa i kumovi ?
SN: Mi se vrlo dobro poznajemo i u toj meri je lakše jer smo potpuno opušteni i nema nepoznanica. "Savršen kroj" igramo subjektivno, s radošću, kako volim da kažem. Ova predstava jeste nešto naše što nam omogućava da imamo naše povremene terapije i to pred publikom. Mi se toliko lepo odmorimo i obnovimo na toj predstavi.
DP: Ovo je 34. godina našeg poznanstva. Kad se tolike godine sa nekim znate i kad ste svakodnevno u kontaktu, to već nije prijateljstvo. To je neka vrsta najkvalitetnijeg rođačkog odnosa, što nije toliko često zbog mentaliteta kakav kod nas vlada i koji je tipičan za nas.
Gospodine Petroviću, da li Vaša duga, bela kosa ponekad služi i kao glumačko oruđe?
DP: Nikad nisam gledao na to kao na neku prednost, niti mislio da to iskoristim. Prilično dugo imam ovu belu kosu, navikao sam na to i ne mogu da zamislim da mi kosa bude druge boje. O tome uopšte ne razmišljam i smatram da bi me to ograničilo u glumačkom smislu.
Gospodine Ninkoviću, Vi ste visok, krupan čovek, pa kad govorite onako grleno kao da ćete neku manu nekome nabiti na nos, da li Vi to svesno upotrebljavate, jesu li to neki fazoni?
SN: Sve ovo što ste rekli je vrlo zanimljivo, ali ništa od toga nije svesno. Prosto, ja biram zadatak po tome da li ima elemenata za igru ili ne, i da li mogu to da uzmem i da radim na svoj način jer na tuđi ne mogu nikako.
Opsednutost glumom
Kako doživljavate pozorišnu umetnost?
SN: Sad više nema dileme da se bavim tim poslom zato što ga volim. Još imam energije da dođem, ovo je prilično naporan put za ovo kratko vreme i za tri predstave. Pozorište je pravi izazov, ono što, ako čovek želi da se bavi ovim poslom, mora da upražnjava jer je to jedina stvar gde ste u direktnom kontaktu s ljudima zbog kojih sve to radite i to jeste prednost. Neverovatna je stvar kad mi osetimo kod publike da je neka veza uspostavljena, da se ta neka energija vraća i koliko god vi dajete oni to nesvesno vraćaju još i više. To ono što vas drži i puni. Ja imam i drugu ljubav, to je muzika, ali nisam siguran da bi to u toj meri moglo da me ispuni kao pozorište.
DP: To je poslanje, to je opsednutost. Ja sam se jedno vreme šalio, pa sam govorio da gluma nije posao, da je to dijagnoza ili neurološki fenomen u najmanju ruku. Na primer, Vlada Veličković, genijalan umetnik, slikar, drži se svoje teme, svojih demona. Ne puštaju oni njega, ali ni on njih. Isto je to kod glumaca, s tom razlikom što smo mi izvođačko autorstvo, a on je kompletan autor.
Obuzdana sujeta
Gospodine Petroviću, profesor ste na Akademiji i neke svoje radove ste pokazivali studentima kao primer kako ne treba raditi. Glumci važe za sujetne ljude, kako progutati tu sujetu i reći za nešto svoje da ne valja?
DP: Svaki čovek ima sujetu, ali na svakome je da to iskontroliše. Ako to pređe u bolesnu sujetu, onda tu nema kontrole , ni preispitivanja. Na svoju štetu sam svesno dosta eksperimentisao na samome sebi. Radio sam neke stvari koje niko nije hteo da radi, na način na koji niko ne bi radio, da probam različite situacije... Neki put mi je uspevalo, a češće sam propadao i to ništa nije valjalo. Tako da sam svojim studentima živi primer: Ovo sam ja probao i ne funkcioniše, batalite to. Mislim da je takav pristup ispravan i pošten.
Za divljenje je što ste obojica, iako poznati umetnici, uspeli da sačuvate sebe i svoje porodice od medijskog đubrišta i tog bolesnog nastojanja da se svi i sve ogoli i pokaže. Bodo, da li je bilo dogovora sa suprugom da je privatni život baš privatni?
SN: Ništa se mi nismo dogovarali, mi prosto živimo, ali pošto živimo zajedno, verujemo jedno drugom i ponašamo se najnormalnije. Mislim da je mojoj porodici dovoljno i previše što je jedan njen član eksponiran, tako da nemaju nikakve potrebe da se za to trude. Nismo prihvatili pravila koja se uporno nameću da se svi uvuku u jednu igru koja jedino ima za cilj besciljno trošenje vremena, krađu vremena bez ikakvog razloga i rezultata.
Pele, Vama je još teže jer je Vaša supruga glumica Olga Odanović.
DP: Ima jedna stvar koju pričam i svojim studentima i svima koji žele da to čuju. Glumac je sam svoj instrument i to je najkomplikovaniji instrument koji postoji jer pošto je instrument, on je i izvođač na njemu. Svakom instrumentu treba servis, treba održavanje. Lako je violinisti kad treba da se zategne vrat i kobilica da se promeni ili žica da se promeni, on odnese instrument kod graditelja koji ispolira violinu, popravi i zategne šta treba, naplati i to su čista posla. A glumac je i instrument i svira na njemu. Zato glumac mora da se trudi, ako je pametan, da sačuva svoju porodicu, jer to je njegov graditelj instrumenata i servis. Lako je rasturiti porodicu, pa stvorite novu, pa i nju rasturite i tako dalje. Mislim da to nije mnogo mudro.
Opasna zamka
A onda redovno obaveštavate novine s kim ste i šta trenutno radite.
DP: To je posebna priča, to je perverzno i to je duhovna pornografija koja je najopasnija i koja je ubedljivo najprisutnija. Razgolićavanje zarad niskih strasti, to je danas nudizam u odnosu na ovu duhovnu pornografiju. To je strašna zamka i košta nas puno.
Kako čovek da se izmakne van toga, šta je presudno da se čovek ne uplete u tu mrežu?
DP: Ima tu više pomešanih stvari i složeno je to pitanje. Brzina kojom živi celi svet, onda odsustvo introspekcije, odnosno preispitivanja unutrašnjeg čoveka koji je mnogo značajniji od spoljašnjeg čoveka. Nije baš uvek sve onako kako se čini na prvi pogled, a vi to zaboravite jer u brzini nemate kad da se setite. Kad bismo uspeli tu površnost da skinemo, taj unutrašnji reaktor u čoveku koji je zaista važan i koji je pokvaren i zaliva se kao atomski reaktor i postane sarkofag. Gore betonska ploča i hajmo samo po površini nešto da radimo. A kako probiti tu ploču i doći do suštine koja je jedino važna i istinita od svega toga, to je pravo pitanje.
