Borivoje šio za Luja Vitona
Borivoje Gačanović iznenada je ušao u beogradsku redakciju "Vesti" da bi kupio knjigu generala Pavkovića. Došao po knjigu, a ostao u dužem razgovoru.
Dugogodišnji krojač iz Pariza imao je šta da kaže i o "Vestima", da nas pohvali, pokudi, posavetuje, ali da prozbori i koju reč o sebi, o Srbima u dalekom svetu, o zemljacima u otadžbini.
Za koji mesec Gačanović će napuniti 79 godina, a u Francuskoj je već 55 godina. Krenuo je u pečalbu nakon dve-tri godine rada u šnajderaju u Kragujevcu i, kako to nalaže tradicija, posle odslužene vojske.
Gde će krojač u prestonicu svetske mode. Već nakon nekoliko godina u Parizu Borivoje se snašao. Ubrzo je imao i svoju krojačku radionicu sa 20 radnika i šio za brendove srednje klase, Pret-a-porte, Elektre, Cler, braća Bender, Alber... Potrajalo je dobro sve do sredine devedesetih.
- Onda se sve mondijalizovalo, proizvodnja se preselila u istočnu Evropu zbog jeftinije radne snage - kaže Borivoje.
Radio je i za velike brendove kao što su Živanši, Luj Viton, Prada.
- I pored svojih majstora, oni bi pred velike revije angažovali druge šnajdere, uglavnom za prepravke. To se odlično plaćalo. Za sedam dana moglo je da se zaradi i 2.000 evra - priča nam jedan od brojnih šnajdera koji su pronosili slavu sigurne ruke srpskih krojača.
Majstor Borivoje kaže da se uvek radovao kada je dolazio u Srbiju, ali da ne može da pobegne od poređenja svoje otadžbine sa Francuskom. Nažalost, ono se uglavnom završava na štetu rodne zemlje.
- Ja sam ipak 55 godina u Francuskoj. Tamo, znate sve funkcioniše, a ovde malo šta. Pre neku godinu imao sam dve operacije, da sam bio ovde, teško da bih preživeo. Ovde bih morao prvo da dam mito da bi se mojim zdravljem bavili kako treba - ukazuje na srpsku boljku.
Bolje je dati nego iskati
Borivoje kaže da rado učestvuje u humanitarnim akcijama. Ranije je davao Srpskoj crkvi, između ostalog, i zato što se to odbijalo od poreza. Sada uglavnom pomaže garderobom. Jednog čoveka posebno ističe i misli da bi ga država morala odlikovati.
- Hido Muratović iz Novog Pazara je čudo. On ljudima odnosi hranu, garderobu, sve što im treba. Jednom sam u i telefonirao i rekao da kada budem dolazio kolima da ću doneti garderobu pa neka razdeli kome treba, ali on mi kaže da ni sam ne zna šta će sa tolikom odećom. Sada su se, nažalost, i ljudi koji nemaju šta da obuku, nekako uobrazili, pa traže samo firmirano. Ali, opet, bolje sto puta dati, nego jednom tražiti.
I to ne važi samo za zdravstvo. Žali se na iskustvo sa vozačima autobuskih prevoznika koji saobraćaju između Srbije i Francuske.
- Kako se približavamo granici traže od putnika, a kao na dobrovoljnoj je osnovi, da daju po 10-15 evra kako bi se častitili naši carinici. Zašto, pitam? Pa oni tako brukaju našu carinu, a da ne govorim da zapravo taj novac podele između sebe. Čak idu tako daleko pa kažu: "Ajde da podmitimo hrvatske carinike. Čemu? Pa ja iz Srbije nosim samo teglu meda i litar rakije - ne krije koliko ga podmićivanje nervira.
Ali, nastavlja, tako je na svakom koraku. Hteo je 2000. da kupi jedan pogon nekada čuvene konfekcije Rudnik.
- Zaposlio bih ljude, imao sam obezbeđen posao sigurno bar dve-tri godine, ali sam naišao na zid mita i korupcije i onda sam odustao. Šta mi to treba u mojim poznim godinama - jada se Borivoje.
Mnogo pišete o folkloru
Kao dugogodišnji čitalac "Vesti" Borivoje nam je uputio i pohvale i kritike.
- Mnogo pišete o folkloru. Pa nismo mi zainteresovani samo za tancanje i narodne nošnje. Feljtoni su vam dobri, uvek se nešto novo sazna, i generalno najbolje izdanje je za vikend.
Ranije je čitao "Novosti", a onda mu je supruga skrenula pažnju da ne valjaju. Recimo, kaže, dešavalo se da jednu istu reportažu o Danojliću puštaju dva puta u razmaku od desetak dana!
- Navikli smo na "Vesti". Supruga mi sada kada sam u Parizu naručuje da ih donesem, iako će one biti bajate, a ovde može da kupi svu domaću štampu.
Priča kako su nekada u knjižari pored srpske crkve u Parizu mogli da kupe NIN i naše knjige, ali Bogoljuba vlasnika knjižare Sloga pres više nema, a sin ne želi da nastavi očev posao.
Kaže kako mu je jedan rođak koji radi na rukovodećoj poziciji u jednoj telekomunikacijskoj kompaniji lepo otvorio oči i razbio iluziju da bi mogao da investira, onako pošteno, sa jasnom računicom.
- Rekao mi je da bih mogao da uspem samo ako imam podršku vlasti, u suprotnom bi mi kapital propao. Ne shvatam zašto je to tako? Kada dođe stranac, izvinite, ližu mu dupe, daju 10.000 evra po radniku, a mi iz dijaspore šaljemo milijarde i nikom ništa, svuda nam traže provizije, neki ćar i mito.
Nema se vremena
Pre četiri-pet godina Prada ga je zvala da se reaktivira. Mesečno bi dobijao 2.500 evra, a kada je revija mogao bi da zaradi i duplo.
- Pitao sam ih koliko bi morao da radim, a oni kažu 10,5 meseci godišnje. Nisam pristao. Šta će mi pare kada ne mogu da stignem da ih potrošim - kaže nam Borivoje.
Posle ovakvih iskustava ne čudi što je Borivoja minula želja da bude preduzetnik u Srbiji. On od francuske penzije, lokala i nekretnina koje izdaje što u Francuskoj, što u Srbiji, sa suprugom Ljubinom može više nego pristojno da živi. Pogotovu kada su u Srbiji, gde su sve češće i gde je život jeftiniji.
Sada razmišlja o tome kakvu će grobnicu za sebe da sazida u svom rodnom selu Donji Branetići kod Gornjeg Milanovca. On i Ljubina nemaju dece, tu je familija kojoj se pomaže, ali valja svoje poslove za života obaviti.
Zavidan narod
Što sam od sebe, što od kosmopolitskog Pariza Borivoje je bio u prilici da prijateljuje sa ljudima raznih vera i nacija. Žao mu je što mora da prizna da su Srbi i u dalekom svetu među sobom zavidni.
- Kada sam se 1967. godine prvi put posle odlaska u pečalbu, vratio u Srbiju, ja sam svoju radionicu poverio jednom Albancu, a imao sam i Srbe među zaposlenima. Taj Čone mi je zbog tog ukazanog poverenja i danas zahvalan, a u međuvremenu je i sam postao gazda. Sa Srbima je to teško, jer smo nekako ljubomoran narod. Evo vam još jednog primera. Dragan Stefanović, Beograđanin i inače poznanik čuvenog Stevice Markovića, radio je kod mene kao peglar. On mi je pričao kako se jednom povredio na poslu, pukao mu bruh, i trebalo je neko da mu to posvedoči. Nijedan kolega Srbin nije hteo, ali Albanac jeste.
