"Vesti" su moj drug od jutra do mraka
- Došavši iz Vrbasa, pre 40 godina, sa mojim Koljom nastanila sam se u Parizu, otvorili smo restoran Kod Kolje, pročulo se da su nam dobri pasulj, sarma, gulaš i roštilj. Uvek je bilo gostiju, znalo se gde će se sresti zemljak, gde će se razgovori voditi na srpskom. Onog dana kada su se "Vesti" pojavile u Parizu, našle su i svoje mesto u našem restoranu, naravno, dostupne svakom prisutnom - počinje svoju priču Paša Radošević iz Pariza.
- Bilo je: dođeš na kafu - čitaš "Vesti", čekajući naručeno jelo - čitaš "Vesti", završiš obrok - čitaš "Vesti"... Pritisnuti bolešću, Kolja i ja smo prodali restoran, prolazile su godine, onda je na večni počinak otišao sin-jedinac Lazo, pre sedam meseci i Kolja.
Nikad nismo prestali da se družimo sa "Vestima", a sada sam ostala samo ja, sa "Vestima", od jutra do mraka. Od pre nekoliko dana, kod mene se doselio unuk Đorđe sa suprugom, snaja je na sebe preuzela brigu oko kuvanja. Ona kuva, ja čitam "Vesti". A evo šta ja mislim o "Vestima": ne volim Crnu hroniku, za ukrštenicu nemam živaca, svaki recept za jela temeljito prostudiram, nekad sam ih i prepisivala, politiku ne volim, ne volim nijednog političara, vic obavezno pročitam, nasmejem se. Volim rubriku dijaspore, uvek tražim neko poznato ime. Sport ranije nisam čitala, sada i sport studiram.
"Vesti" su moj drug, prijatelj, a i moja porodica, jer mi sa dobrodošlicom svakodnevno ulaze u kuću. Za kraj bih rekla nešto zbog čega će se "Vesti" na mene naljutiti. Ja sve pročitam, nekad i po više puta, i istog trenutka sve zaboravim. Kad bi me neko pitao šta sam pročitala, ja ne bih znala odgovoriti.
Eto male priče Paše Radošević, 85 joj je godina, bolesna, slabo se kreće, uz nju invalidska kolica, pomoć u kući je neophodna. Veoma hrabro Paša nosi svoju samoću i govori:
- Ne znam šta bih da nemam prozor. Jeste li razumeli, moj prozor su "Vesti".
