Obeležen Dan primirja u Velikom ratu: Omaž slavnim precima
Mića Aleksić na vojničkom groblju Tije, kod Pariza, položio cveće na grob dede Desimira Aleksića, a 14-godišnji Luka Ivanović evocirao uspomene na čukundedu Živana Ivanovića
Oduvek je i svugde je groblje mesto susreta generacija. Groblje je i mesto tuge i bola, ali ponegde i pokatkad to bude prostor za najuzvišenija osećanja i bujanje ponosa na pretke. Kroz jedan takav emocijama nabijeni doživljaj prošli su Mića Aleksić, neumorni dijasporski aktivista, decenijama čelnik francuskih Srba, danas srpski poslanik u Parlamentu Evrope u Briselu, kao i četrnaestogodišnji Luka Ivanović, prošlog juna maturant srpske dopunske škole u San Mor Fosu, kod nastavnika Nenada Milosavljevića.
Neka traju sećanja
Ova dva naslednika srpskih junačina položila su cveće i na podnožje jarbola na kojem se vijorila srpska trobojka. Bio je to omaž srpskim herojima - od srpske dijaspore. Neka nam traju sećanja!
Tokom našeg obeležavanja jubileja Dana primirja u Velikom ratu, kako nazivaju Prvi svetski rat, obojica su, na srpskom vojničkom groblju u Tijeu, uz puno pijeteta stali ispred spomenika svojih predaka.
Mićo Aleksić je iz Pariza doneo cveće, dugim korakom prišao do poznate parcele i izvesno vreme u tišini stajao uz spomenik Desimira Aleksića, preminulog 23. novembra 1916. godine.
- Iz Biserte je na lečenje prebačen u Francusku, tu je preminuo. Bio je solunski borac, život je dao za slobodu i otadžbinu. Kad god stanem na ovo mesto, a često ga posećujem, spontano zasuzim. Ja se divim mome dedi.
Nedaleko je spomenik Soluncu Živanu Ivanoviću.
- On je moj čukunded. Prošao je Cer, Drinu, Moravu, Kolubaru da bi 1915. preko Albanije stigao do Krfa, a sa Krfa prebačen u Francusku na lečenje. Posle oporavka, borio se zajedno sa Francuzima i dao život za oslobođenje od okupatora. Sahranjen je ovde, sa braćom saborcima. Iza sebe je ostavio suprugu Poleksiju i decu Dragu i Veselina koje više nikad nije video, a ni oni nisu znali gde se nalazi njegov grob - kaže Luka.
Mlađani Luka je dobro naučio porodičnu lekciju:
- Ponekad pomislim da je upravo njegov duh u Francusku 1968. godine, "doveo" moga dedu Živana, Žiku, a kasnije i mog oca Dragana. Mnogo sam ponosan na mog dalekog pretka - kaže na kraju za "Vesti" mlađani Luka.
