Zov otadžbine
Gde god da se čovek rodi i odraste, srce vuče tamo gde su koreni. Nenad Ranisavljević iz Austrije nije propustio priliku da u zemlji svojih predaka provede deset meseci. Austrijska spomen-služba žrtvama Holokausta je alternativa služenju regularnog vojnog roka koja se obavlja u inostranstvu, u svim zemljama koje imaju muzeje posvećene Jevrejima. Ovaj simpatični dvadesetjednogodišnjak iz Inzbruka tako se našao u Beogradu u Jevrejskom istorijskom muzeju gde je dočekao ekipu "Vesti".
- Ovakav način služenja vojnog roka postoji već godinama. I Srbija se uključila od prošle godine. Prvi put je ovde boravio Vladimir Vlajić, koji mi je i rekao da ovako nešto postoji. On je moj mentor. Meni se ta ideja dopala i tako sam došao. Sada sam tu već mesec dana - počinje Nenad svoju priču.
Kako ističe, ne može svako da služi austrijsku službu sećanja, već samo oni koji se aktivno bave temom Holokausta.
- Već sam učestvovao u mnogo projekata koji se bave tom temom. U organizaciji humanitarne organizacije Spoj, koja okuplja srpsku pravoslavnu omladinu u Inzbruku čiji sam i ja član, gledao sam film "Zaveštaj". To je bio moj prvi susret sa temom Holokausta, i od tada se aktivno bavim izučavanjem. Kada sam došao do knjige o Diani Budisavljević, koja je rodom takođe iz Inzbruka, zainteresovao sam još više. Ona je bila velika žena, koja je tokom Drugog svetskog rata spasla oko 10.000 mališana - ispričao je Nenad.
Kako ističe, u muzeju u Beogradu uživa:
- Divne ljude imam oko sebe ovde. Mnogo više mogu saznati o Jevrejima na ovim prostorima i njihovoj religiji, i to me mnogo raduje. Radim prevode sa nemačkog na srpski, pomažem u Depou. Pre tri nedelje je ovde gost bio predsednik austrijskog parlamenta. Tada sam ga dočekao u dogovoru sa austrijskom ambasadom, vodio ga kroz Beograd, pokušao da mu približim lepote ovog grada. Ovde ću ostati još devet meseci i nadam se da ću imati mnoštvo uzbudljivih zadataka.
Radio se u Inzbruku, a kasnije se preselio u Beč. Njegova majka rođena je u Tirolu, ali poreklo vodi iz Leskovca, dok je otac kao mlad momak iz Despotovca sreću potražio u Austriji.
- Mojim roditeljima je bilo važno da mi prenesu srpsku tradiciju. Slavimo slavu, poštujemo običaje. Uvek ističem da sam Srbin, jer sam veoma ponosan na svoj identitet - kaže Nenad.
Veliki deo vremena posvetio je humanitarnom radu, pa je često pomagao srpske porodice na Kosovu. Posebno se radovao što službom sećanja može spojiti svoje interesovanje za Holokaust sa ljubavlju prema Srbiji.
Poseta Despotovcu
- Uvek sam voleo da dolazim u Srbiju. Nešto me je uvek vuklo ovamo. Uglavnom sam tu provodio raspuste, ali to mi je sve bilo nedovoljno vremena da bolje upoznam ovu zemlju. Ovde su ljudi više otvoreni. Želim sada da više upoznam našu kulturu, pa je ovaj desetomesečni boravak jedinstvena prilika. Sada ću imati vremena da idem češće da obilazim baku i deku u Despotovcu. I moji roditelji su se radovali što ću doći ovde jer ću imati više dodira sa zemljom iz koje su oboje potekli - rekao je Nenad.
Razmišlja o preseljenju
O životu u Srbiji, priznaje, razmišljao je često.
- Uvek me je privlačila ova zemlja. Ja smatram da sam i Austrijanac i Srbin. Kada bih stvorio ovde uslove za život, zaposlio se, rado bih ostao. Iako čak nisam ni rođen ovde, ovaj mentalitet mi ipak savršeno odgovara i osećam se kao svoj na svome. Srbiju doživljavam kao svoju zemlju - rekao je Nenad.
