Kroz igru se postaje i čovek!
Žurila sam na zakazani susret i intervju sa Raletom Rašićem. Ali umesto u hotel Hilton, otišla sam u Hajat. Ova dva hotela svuda u svetu, pa i u Adelajdu, od zajedničkog imaju samo prvo slovo i udobnost prestiža i luksuza.
Kako se zaputih baš u Hajat? Verovatno po inerciji, jer sam u tom hotelu poslednji put bila na intervju sa Milošem Ninkovićem, mladim asom srpskog fudbala.
I dok se zbunjeno muvam po foajeu - tražeći pogledom čoveka koji je mnogo pre nego što se Miloš i rodio postavio putokaze australijskom fudbalu za izlazak iz slepe ulice marginalnosti - zvoni mi telefon. Raletov broj. Na moje "Halo, dobar dan", uzvraća pitanjem: "Jelena, gde ste?"
Istog trenutka postane mi jasno gde sam pogrešila i pomislim na to koliko je važan prvi utisak. Setim se stare srpske poslovice i nespretno se pravdam: "Ko nema u glavi - ima u nogama..." Ali, pomislim, fudbalerima su podjednako važni i glava i noge! Razgovaram sama sa sobom i prekornim tonom kažem sebi: "Nemoj da si slučajno tako nešto spomenula pred ovim čovekom!"
Stižem napokon na dogovoreno mesto i prilazim čoveku na kojem se i pored toga što ima 84 godine vidi da je sportista.
Bio i ostao. Odeven u trenerku i dres (ne pitajte čiji i oprostite mom ženskom slepilu prema fudbalskim bojama i imenima klubova), širi osmeh na licu i pita:
- Pa, kako ste to otišli u Hajat, rekao sam vam da sam odseo u Hiltonu.
I, gle čuda, odgovorim na to, naravno, baš onom poslovicom koju sam sve vreme želela da sakrijem od sopstvenog uma i jezika... I crvenim. Ali, Rale se opet nasmeja i reče:
- Znam za kafić, tu iza ćoška... Prave baš dobru kafu.
Ninković srpski ambasador
U hodu spominjemo Miloša Ninkovića. O njegovom vanserijskom fudbalskom kvalitetu znamo i mi laici, a kamoli sportski div koji je Australiju odveo na njeno prvo svetsko prvenstvo u istoriji. Ali, Rašić u prvi plan ističe druge vrednosti...
- Miloš je divan čovek. Kad bi Srbija samo znala kakvih ambasadora ima u svetu... Takvi ljudi su bogatstvo jednog naroda.
Iza Hiltona je gradska pijaca u svom šarenilu. Gužva je. Petak, pijačni dan u Adelajdu. Okruženi smo mirisom lubenica i kafe. Rale počinje da govori o fudbalu. Bilo mi je neprijatno da ga prekinem, tako da se nisam ni makla. Povremeno bacam pogled na telefon koji leži na svesci i osećam kako mi sva pitanja padaju u vodu.
Rale je profesionalac. Maestralno vodi intervju. A ja više i ne želim da se maknem, da nešto ne propustim.
- Nekada je fudbal bio "muška igra"! Bilo je to vreme kad su kopačke bile oružje. Ali, je u svemu bilo i mnogo više viteštva nego danas.
Pomišljam na ono što sam čula mnogo puta o ovom velikom treneru. Kaže se da bi za Raleta njegovi igrači išli i glavom kroz zid. A on i danas sa puno poštovanja govori o svojim igračima, kao i o svojim kolegama. Posebno o Zoranu Matiću, koji je svojevremeno oformio najbolji tim u Nacionalnoj ligi Australije - Adelajd Siti.
- Zoran je veliki čovek, dokaz koliko su jaki moć uma i napornog rada. Imao je svoja pravila, svoje principe, koji su bili van dohvata svih postojećih pravila! Jedan je od retkih ljudi koji je dao više nego što je izgubio - sa divljenjem Rale govori o Matiću.
I pesnici i treneri su - kreatori
Naviru priče o velikim domaćim i svetskim imenima iz fudbalske istorije, Rašić spominje velikane s kojima je igrao, takmičio se i pre svega - drugovao. Sve sama zvučna imena koja su spominjali moj otac i moj deda. Prolaze mi kroz glavu njihovi razgovori i sećam se priče kako su kupili televizor 1962. godine zbog Svetskog prvenstva u Čileu. I nisu bili jedini. Svi su želeli da gledaju Pelea, Garinču, Jašina... I naravno - Šekularca, Raletovog velikog prijatelja, čoveka koji je u njegovom životu ostavio neizbrisiv trag.
Ali, nije ni sve u fudbalu. Rašić je čovek koji voli da čita. Kinesku filozofiju, posebno. Pre svih Sun Cua, drevnog pisca prevedenog na 65 jezika.
- Filozofija o strategijama rata, po kojoj je razvijen i veći deo ekonomije - kaže Rale i pita me: - Čime se vi bavite?
Promrljam kako pišem poeziju...
- Pesnici i treneri imaju nešto zajedničko. I jedni i drugi su kreatori. Kreatori iluzije, nečeg što je jače od ostalih aspekata života.
Upijam svaku reč.
- Meni je dečiji dom bio najveća škola. Ako si imao crni i beli hleb, beli je bio kolač - seća se Rale detinjstva koje ga je oblikovalo.
Nemačka disciplina i brazilski talenat
Od rane mladosti proputovao je svet uzduž i popreko. I danas putuje, a u Brazilu i Nemačkoj se oseća naročito dobro. Kao kod kuće, kaže. Opisuje nemačka sela kao udarnu snagu ove moćne zemlje, a za Brazil kaže da je - nešto posebno. Proučava i u čemu je tajna uspeha u sportu ovih zemalja.
- Nemačka disciplina i brazilski talenat. To su temelji uspeha. I upornost naravno. Zato svim mladim ljudima, čime god da se bave, govorim da slede pravilo: Repeat, repeat, repeat...
I ponovo govori o Šekularcu, kao i o Piksiju, Dejanu Stankoviću, o njihovoj ljudskosti.
- Važna je ljubav prema igri, ali biti čovek je važnije - govori mi. - Napravićeš ti igrača od dobrog čoveka, ali obrnuto... Poštovati druge ne košta ništa, a mnogo znači. Zato i najviše cenim iskrenost, ljudskost. To je više od fudbala, ali se vežba kroz fudbal.
Iza svake njegove životne priče je mudrost, izvučena poruka i pouka.
Na kraju ga pitam o perfekcionizmu. A on kaže da se greške dešavaju svima.
- Perfekcionizam ne postoji. Ako bi postojalo savršeno, kako bismo onda napredovali?!
Zvonimir Rale Rašić. Fudbaler i trener. Mudrac i svetski putnik. Čovek!
Fudbal igra migranata
Rašić je sedamdesetih bio prijatelj sa Gofom Vitlamom. Rado se seća momenata provedenih sa čuvenim australijskim premijerom. I opet se vraća lopti...
- Fudbal je igra radničke klase, igra migranata. Kroz sport su se oslobađali kolonijalizma, stvarali novi identitet Australije i predstavljali svoju novu zemlju celom svetu - objašnjava Rašić i seća se kako se igrao fudbal i u Vijetnamu za vreme rata. Razni detalji, priče o periodu legendi.
Subotica u srcu
Rale Rašić ne krije ljubav prema različitim kulturama, zatim prema plejadama svojih igrača, pa prema ruskom narodu... Rado priča o odlasku na Labudovo jezero na -15 stepeni, govori i o Mađarima i njihovoj arhitekturi. Osećam kako mu sećanja nadolaze iz neke daljine i približavaju se njegovom srcu. A tamo posebno mesto ima jedan grad na krajnjem severu Srbije...
- Voleo sam ja Suboticu. Divan grad za koji me vežu lepe uspomene - setno kaže Rašić.
Medalje i Kuća slavnih
Zvonimir Rale Rašić je rođen 26. decembra 1935. godine u mestu Dole, kod Kaknja, u Bosni i Hercegovini, odnosno u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, kako mu piše u Vikipediji.
Počeo je da igra fudbal sa 17 godina, 1952. i do 1956. nosio je dres Proletera iz Zrenjanina. Zatim je 1957. bio u Vojvodini, od 1957. do 1961. u Spartaku iz Subotice, pa 1961-1962 u Borvu iz Banjaluke, da bi karijeru završio u Džastu (Footscray JUST) iz Melburna.
U Džastu je počeo i trenersku karijeru, a od 1969. do 1974. bio je selektor Australije, koja je pod njegovim vođstvom prvi put učestvovala na jednom Svetskom prvenstvu, 1974. u Nemačkoj. U tom periodu trenirao je i Melburn Hungariu, Sent Džordž i Markoni, a od 1974. redom i druge australijske klubove: Pan Helenik, pa opet Markoni, Adelajd Siti, Blektaun, Južni Melburn, A.P.I.A. Lajhart, Kanterburi, Rokdejl Ilinden, Ferfild Buls i od 1979. do 1999. Kanbera Kosmor. Treći put se vratio u Markoni, gde je 2002-2003 bio tehnički direktor.
Rašić je dobitnik značajnih priznanja u Australiji: 1989. primljen u Kuću slavnih australijskog sporta, 2001. je primio Australijsku sportsku medalju i Medalju veka za "službu u fudbalu", a 2004. Medalju časti Australije za "doprinos u sportu kao igrač, trener i funkcioner".
Krajem januara ove godine, na humanitarnoj večeri u Sidneju, Raletu Rašiću je uručena i specijalna plaketa "Vesti" za doprimnos razvoju fudbala u Srbiji i Australiji.
