Ceo život u blatu i bespuću
Iako su humani zemljaci mnogo pomogli porodicama Miloša Jovanovića, Darka i Svetlane Jelić i Stojane i Velibora Nikolića, njihov život i dalje je težak, jer su daleko od puteva.
Mada su uz pomoć čitalaca "Vesti" sagradili novu kuću, koja im je iz korena promenila život, hrabri i dugo godina od svih zaboravljeni ratnik sa Košara Miloš Jovanović (39), njegova teško bolesna majka Rosa (65) i nezaposlena sestra Marina (36) još žive teško.
Glavni razlog je to što je njihovo selo Troštice u bespuću, daleko od Novog Pazara, bez uređenog puta, pa posle svake veće kiše bude u blatu, a zimi često odsečeno od sveta.
- Dobri ljudi su nam pomogli da živimo bolje. Sagradili smo novu kuću i dobili pristojan nameštaj, kupatilo i aparate za domaćinstvo, što se ne može reći za opštinu Novi Pazar koja nam, uprkos brojnim obećanjima, još nije nasula put do sela. Čim počnu obilne jesenje kiše mi ćemo biti "u blatu do kolena", a do naše kuće moći će samo traktorom ili na konju - priča Miloš.
Naglašava da o asfaltu i ne razmišlja i da bi se zadovoljio i pristojnim makadamom.
- Nasipanje i valjanje bar kilometar-dva seoskog puta do Troštica ne bi bio veliki trošak za lokalnu samoupravu, a nama bi donelo drugačiji i znatno bolji život. Ovde se više radi o nebrizi i nezainteresovanosti od naroda otuđenih opštinara i državnih službenika za nas koji smo ostali u zabitim selima. Nema nagoveštaja da će se nešto uskoro promeniti nabolje. Čekaju nas još godine i godine patnje - kaže Miloš.
Često se zapita da li je zbog ovoga krvario na Kosovu i svakodnevno rizikovao svoj život. Sa sličnim i verovatno još većim mukama suočava se i porodica Jelić iz zabitog zaseoka Janturine na Pešteru. Za njih je čula cela Srbija, jer Darko (50) i Svetlana (39) Jelić sa svojih šestoro mališana još žive u mraku, sa malim izgledima da će uskoro dobiti struju.
- Nije nama svetlo jedina nevolja koja nas muči. Mada je 21. vek, osim u mraku, mi i bukvalno živimo i u - blatu. Čim padne jača kiša, a pogotovu kad stigne jesen, pa napadaju veliki snegovi, mi smo po šest-sedam meseci bez ikakvog puta, odsečeni od Sjenice i ostalog sveta. Sve molbe opštinarima i EPS-u da nam napokon uvedu svetlo i naspu bar malo šodera po našem zemljanom putu do sada su ostajale bez odgovora. Zbog takvog odnosa prema selu, Pešter ostaje bez stanovništva, a Rogozna i Golija su potpuno puste - priča Darko Jelić.
Njegovi sinovi: Mićo (16), Miloš (15), Marko (12) i Marjan (10) i ćerke bliznakinje, Marijana i Marija, do škole će u Crvskom ili do lekara u Karajukića Bunarima moći da se prebace samo na konju.
- Tako je bilo i pre stotinu godina. Ništa se ovde promenilo nije, vreme kao da je stalo, a opštinarima i ovima iz Beograda usta puna Evrope. Da nije bilo više priloga čitalaca "Vesti", naš život bi bio još teži. Možda bismo i gladovali. Na žalost svi ti dobri ljudi, koji nam šalju pomoć i bodre nas, ne mogu da nam izgrade put i uvedu svetlo. Hvala im za sve što su učinili za nas! - ističe Darkova supruga Svetlana Jelić.
Tešku bitku sa blatom i bespućem biju i majka i sin, Stojana (88) i Velibor (48) Nikolić iz zabite Dragaljevine podno Peštera. Puta do sela nema, pa je Velibor prinuđen da traktorom, dva puta nedeljno, svoju majku Stojanu, operisanu od karcinoma, vodi na terapije u Novi Pazar.
- Bojim se da posle prvih većih kiša, a posebno snegova, do grada više neću moći ni traktorom. Na nekoliko mesta naš seoski put je potpuno prekinut, pa ga, dok je lepše vreme, zaobilazim šumom, ne znam šta ću i kako ću kad se ni kroz šumu ne bude moglo - jada se Velibor Nikolić.
Nema glasača, nema ni puta
U većini zabitih sela na Pešteru, Rogozni, Goliji i Kopaoniku ostalo je po nekoliko staračkih domaćinstava. Kad i starci poumiru ova sela biće izbrisana sa geografske karte. Neki političari tvrde da se sve gleda usko-stranački, pa ako u selu nema glasača stranke na vlasti, nema ni potrebe da se za nekoliko staraca popravlja put.
- Svi pričaju da je neophodan povratak selu, a čine sve da na selu više niko ne ostane ili da se oni koji su otišli vrate. Ja i moja majka jedini smo žitelji Dragaljevine - objašnjava Velibor Nikolić.
Uzaludna obećanja
I Velibor Nikolić iz Dragaljevine ove godine nekoliko puta je dobio vredne donacije čitalaca "Vesti".
- Mnogo nam je značila pomoć dobrih ljudi. Nažalost, put nismo popravili, naprotiv, dodatno je oštećen. Nemoćni smo da sami popravimo i promenimo bilo šta, a od opštinara, uprkos obećanja da će nam sanirati bar najveća oštećenja na putu, nema ni traga, ni glasa. Ako ne stignu do kraja oktobra loše nam se piše - naglašava Velibor Nikolić, koji je ostao u zabitom selu da bi brinuo o bolesnoj majci.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
