Nemoć najviše boli
Ima u novinarskom pozivu situacija kada je, ma koliko se čovek trudio, teško pronaći prave reči da se opišu uslovi u kojima žive neki ubogi, bolesni i zaboravljeni ljudi. Njihove sudbine i njihova nemoć da isplivaju iz matice reke života koja ih nosi onako kako ona hoće.
Jedan od takvih jeste i Milan Radojčić (65) koji je nakon beznačajne povrede koja se kasnije "dala na zlo" ostao bez obe noge i sada je zauvek vezan za invalidska kolica. On, pored svih drugih nedaća, već osam godina živi bez struje u oronulom stanu u samom centru Gornjeg Milanovca.
Od invalidske penzije pre osam godina nije mogao da plati dug od oko 13.000, koji je u međuvremenu narastao na oko 54.000 dinara, zbog čega mu je isključena struja.
Ali, ni to revnosnim električarima nije bilo dovoljno, već su mu skinuli i odneli strujomer koji se i danas, po rečima nadležnih u Elektrodistibuciji u Gornjem Milanovcu i Čačku, nalazi u magacinu i čeka da dug bude plaćen.
A kako je živeti bez struje u 21. veku, u eri elektronike, najbolje zna Milan Radojčić koji danima čami u svom oronulom stanu i svetlost dana ugleda jedino kada iz stana izađe uz pomoć dvoje-troje prijatelja, jedinih koji ga nisu napustili.
- Iskren da budem, ne znam da li mi je teže danju ili noću. Zapravo, jedva čekam zoru, a onda jedva čekam da prođe dan i sve mi se svodi na to da dan prođe. Kada sam sam sa kreveta ne mogu nigde, a kada nekako i pređem u kolica, ne znam gde bih. I tako, sedim pored prozora i nešto čekam, a samo blagi Bog zna šta čekam - da prođe dan, ili da prođe život - kazuje Milan.
Teško je i opisati njegovu muku, ali ništa lakše nije ni opisati radost u njegovim očima kada je primio 250 dolara od plemenite Ane iz Kanbere.
Teško pada i dan i noć
- Da imam struju i televizor nekako bi mi bilo lakše, gledao bih bar šta se dešava u zemlji i svetu, a ovako, uz svetlost sveće, ne znam da li mi je mi je noć duža od dana. Život kojim živim, ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju, a ni u najcrnjim mislima nisam mogao da pretpostavim da će me snaći ovakva sudbina - kaže sa gorčinom invalid Milan Radojčić koji živi od male invalidske penzije.
- Novac ću ostaviti na stranu i pokušati da sakupim dovoljno da platim taj dug za struju nakon čega će, valjda, i meni svanuti, da više samujem uz svetlost sveće. Novac mi jeste bitan, ali još više me je obradovalo saznanje da i tamo negde daleko od Srbije ima tako plemenitih ljudi, koji bi da podele muku onih koji su, kao i ja, na ivici egzistencije. Kad neko nema noge, kada je prikovan za kolica, kada je ostavljen od svih, osim od dvoje-troje prijatelja, onda ovakva briga nekog iz daleke Australije i te kako godi. Nije uvek sve u parama, ima nešto što se zove duša, a Ana je sigurno ima. Na kraju, ne bih da blagosiljam i da se na taj način zahvaljujem, jer Ana dobro zna šta osećam i koliko joj sreće želim - reči su Milana Radojčića koje sagovornika ostavljaju bez komentara i ostaje mu samo da pokuša da prenese reči zahvalnosti.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
