Pomoć stigla prekasno
Nedavno je Slobodanka Ilić iz Pariza po svom sugrađaninu Iliji Mikiju Vujoviću poslala čak 10 kutija skupog leka ("cellcept'), za njenog dugogodišnjeg štićenika Aleksandra Milićevića iz Valjeva, obolelog od neuromišićne bolesti mijastenije gravis, ne bi li mu život produžila. Ovu pomoć je u beogradsko Dopisništvo "Vesti" Ilija Miki Vujović doneo lično tokom posete srpskoj prestonici.
Naravno, kako nikad ne dolazi praznih ruku u otadžbinu, tom prilikom podelio je sa nama na čije je sve adrese uputio još lekova, koje je obezbedio zajedno sa svojim plemenitim prijateljima.
- Neophodne lekove za želudac, kreme za bolove, pumpice za astmu dobili su i hronični bolesnici Miro Miletić i Danica Dabović u mom rodnom Lovćencu. Naravno, sve to obezbedio sam uz pomoć humanih Parižanki Slobodanke Ilić, Živke Mančić i Rose Lončar i Ranke Zdravković, kojima se ovom prilikom zahvaljujem od srca - rekao je Ilija Miki Vujović.
Zahvalivši se ovom divnom čoveku i humanisti koji više od četiri decenije pomaže svoj ugroženi narod u otadžbini, poželeli smo mu srećan put na rastanku.
Ubrzo smo kontaktirali Milićeviće kako bi ih obavestili o prispeću lekova, od kojih samo jedna kutija u privatnim apotekama u Srbiji košta oko 250 evra, ali nas je zatekla veoma bolna vest.
Pravi lek nije ni postojao
Za retko oboljenje Aleksandra Milićevića, pravi lek nije ni postojao, niti tretman ili operacija koji bi otklonili sve njegove muke. Pomirio se Aleksandar s tim, iako je bilo mnogo teško, posebno kada je bio mlađi. Odlučio je da živi dokle god bude mogao i nikada se nije predavao.
Tetka Olivera bila je njegova velika podrška, posebno kad bi dane provodio u bolnici, tokom primanja krvne plazme. Mi ćemo ga svakako pamtiti kao nasmejanog mladića, željnog života i nekog ko je svojom pristojnošću i zahvalnošću umeo da probudi kod čoveka samo pozitivne emocije.
- Naš Aleksandar je 12. juna uveče izgubio životnu bitku. Bol je neopisiv. On je već nekoliko nedelja bio u Beogradu u bolnici zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, ali ovako nešto nismo očekivali. Još smo pod utiscima, žal i tuga su beskrajni. Lekovi mu više nisu potrebni - rekla je našim novinarima kroz suze Aleksandrova tetka Olivera Avramović.
Verujemo da će ovako tužna vest u srce pogoditi i našu plemenitu čitateljku Slobodanku jer je o Aleksandru brinula više od pune dve godine, šaljući mu lek bez koga nije mogao ni dan. Iako mu je život produžila, odričući se mnogo čega da bi to omogućila, dogodilo se ono što niko nije želeo.
Još teže pada saznanje da je Slobodanka Ilić sa porodicom upravo ovog leta tokom odmora u otadžbini želela da lično poseti Aleksandra i njegovu porodicu i upozna ih nakon toplog prijateljstva koje su održavali posredstvom pisama i telefonskih razgovora. Ova želja, na nesreću, neće moći da se ostvari.
Milićevići su svakako i više nego zahvalni Slobodanki, kao i drugim ljudima dobrog srca iz dijaspore, koji su tokom ovih godina bili uz njihovog sina. Istina, Aleksandar se s teškom bolešću bori od svoje 18. godine. Često je morao da bude hospitalizovan zbog slabosti mišića za disanje.
A muke je mučio i s dijabetesom, osteoporozom i kataraktom, zbog koje nije video na levo oko. Svi ti zdravstveni problemi, posle više decenijske borbe i neopisive volje za životom, prevagnuli su i ostavili kao čemer gorak ukus njegovim najbližima.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
