Za nas je ovo spas!
Priča o tri generacije porodice Dičić, koje žive u kućerku od četiri kvadrata starom 100 godina u selu Straže kod Gnjilana, dotakla je mnoga srca zemljaka širom sveta. Majka Violeta operisala je tumor, ali svaki dan briše pod, čisti, loži, kuva, opere, sprema.
Marini je 13, Jadranki 15, suprug Milan ima 43, dever Dragan 45, a baka Ljubica puni 88 godina. Žive od minimalca od 11.000 dinara (oko 90 evra) i dečjeg dodatka od 8.000 dinara (65 evra). To je sve. Kad pada kiša, kuća je puna vode. Slapovi probijaju kroz vlažan, stari krov. Ali, u kući nemaju vode.
Zimi kada pada sneg, kolicima prenose vodu 100-200 metara, pa je greju na šporetu. U ta četiri kvadrata spavaju, jedu, kupaju se jer nema kupatila. Kao sunce ih je ogrejala vest da je za njih došlo 1.000 evra pomoći anonimnog donatora iz Beograda. Violeti su krenule suze kad smo joj uručili kovertu s novcem.
Olakšanje
Novac koji je stigao olakšao je dušu i ocu Milanu, koji se beskrajno zahvaljuje anonimnom donatoru, koji je poželeo da im pomogne.
- Hvala što na ovom svetu ima neko ko misli na moju decu. Spasio nas je - naveo je Milan.
- Hvala gi puno. Bog nek im sreću da ko je poslao. Dok sam živa ovo ne mogu da zaboravim. Ovo je za nas spas - kazala je Violeta (37) u dahu.
Od poslednje posete reportera "Vesti", Dičiće su zadesile mnoge nedaće. Violeta nas je dočekala teško bolesna. Kaže da su je celu nedelju "kidali" bolovi, ali novac će potrošiti za kuću. Sve je gore i baki Ljubici.
- Svinju da kupimo, da imamo meso za decu. Ide zima, i da devojčice da imaju nešto da obuku, da obuju. Na Zadušnice svekrvu mi drugi infarkt uvatija. Strašno je bilo. Ne znam je l' bih pre za kuću, ili za decu, ili za doktore i lekove - objašnjavala je iskreno se zahvljujući.
Violeta kaže da su posle teksta o njima objavljenog u "Vestima" kontaktirali i iz kabineta kosovskog ministra za povratak i zajednice Dalibora Jevtića. Kaže da su obećali da će joj pomoći, pre svega da do kuće dođe voda.
- U opštini kažu da su odobrili projekat, ali za sada nema ništa. Rekla sam im da dođu, pa da vide kako živimo. Šest članova u jednu sobu. Ćerka mi kaže, ej majko, samo kada bi imali kupatilo. Svi imaju, a ja nemam. Eto, takve su naše želje - priča Violeta Dičić.
I samo nekoliko dana pošto su reporteri "Vesti" uručili dar anonimnog donatora iz Beograda, za ovu nesrećnu porodicu je stigla još jedna donacija od 100 evra, koju im je uputila humana Dragica Bošnjak iz Nijmegena u Holandiji. Pored novčanog dara napisala je i pismo u kome između ostalog piše:
"Pre nekoliko meseci pročitala sam priču u 'Vestima' o siromašnoj familiji iz mesta Straža kod Gnjilana. Veoma me je dirnula sudbina tih ljudi, ali, nažalost, izgubila sam taj primerak novina, pa nisam zapisala njihova imena. Ipak, želim da im malo olakšam život. Ko sam ja? Rođena sam u Crnom vrhu kod Glamoča. Moj otac Dragan Bošnjak oženio je Maru Princip i time, kao što vidite, preko moje majke preneo gene junaka Gavrila Principa, ali to nije toliko važno.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
Mnogo je važnije biti human i priskočiti u pomoć našem nedužnom i postradalom narodu. Nadam se da će ovaj moj gest biti primer i drugim dobrim ljudima iz dijaspore da pruže ruku svakom nevoljniku i malo ulepšaju život. Nama koji smo u tuđinu došli trbuhom za hlebom, u mom slučaju pre 46 godina, nisu cvetale ruže, niti nam je bilo lako da prokrčimo put, ali nam je dobro i zato želim da pomognem manje srećnima od sebe otadžbini."
Dar plemenite Dragice Bošnjak iz Holandije je povode da reporteri "Vesti" u narednom periodu još jednom posete porodicu Dičić i saznaju da li se od poslednje posete kod njih išta promenilo nabolje, što ćemo kao i uvek do sada, verno zabeležiti.
Drugačiji scenario
Dičići su u Straži starosedeoci, vekovima unazad. Doduše, priča ne kaže da li neko od njihovih predaka čuvao stražu caru Lazaru, ali se zna da nikuda nisu odlazili, pa im niko nije pritekao u pomoć ni da se vrate. U neka vremena, u tom brdsko-planinskom kraju bilo je i poljoprivrede, a pravio se i dobar sir. Danas, ko god je nogom kročio na Kosovo, zna da u selima novobrdske opštine pojam siromaštvo opisuje gole zidove, podove od blata i gladna usta, koja ni za Božić ne okuse komad mesa. Ipak, zahvaljujući čitaocima "Vesti", ove godine Dičiće očekuje drugačiji scenario. Dočekaće praznike onako kako dolikuje, pune trpeze i još punijeg srca jer je neko mislio na njih.
