Za nepromočive čizme i toplu jaknu
Učeniku šestog razreda osnovne škole u Šaronjama na Goliji Stefanu Pendiću (11), đaku pešaku koji svakodnevno, kroz bespuće, po kiši, blatu, snegu i ledu, prepešači po 15 kilometara, uručena je nova donacija od 100 dolara dobrotvora S. S. iz Liverpula.
Iako je ovaj dar prvobitno bio namenjen za Sašu Milovanovića iz Batočine, ovaj čovek nije želeo da prihvati dar uz objašnjenje da ima mnogo ljudi u nevolji kojima je pomoć neophodnija. I da, ukoliko je to moguće, prilog uručimo nekom dečaku. Time smo ispunili njegovu želju, imajući u vidu da je malom Stefanu Pendiću i njegovoj porodici pomoć preko potrebna, pa je pridodato još 25 evra anonimnog donatora iz Ferare. U selu Suva Ćuprija, na polovini puta od Novog Pazara do zabitog golijskog zaseoka Đonlije, gde Stefan živi sa majkom Radom, ocem Vladimirom i gluvonemim bratom Srđanom (19), donaciju je preuzela Stefanova majka Rada, koja je, da bi se srela sa reporterima "Vesti", morala da prepešači više od 10 kilometara u jednom pravcu.
- Baš smo se obradovali donaciji, stigla nam je u pravom trenutku. Hvala od srca. Poslednjih dana na Goliji i celom ovom kraju svakodnevno liju hladne jesenje kiše, a Stefan je po ceo dan na putu. Trebaće mu nove čizme i nova nepromočiva jakna sa dobrom kapom. Prvi vikend, kad Stefan ne ide u školu, iskoristićemo da siđemo do Novog Pazara i da ga malo bolje obučemo za još teže vremenske (ne)prilike, koje ga čekaju narednih dana i meseci - priča dečakova majka i naglašava da je njen još slabašni sin pravi heroj.
Stefan tako najčešće sam, a nekada u pratnji brata Srđana ili oca Vladimira, pešači do škole u Šaronjama, na sasvim drugom kraju prostrane i još divlje planine, izložen raznim vremenskim nepogodama i opasnostima.
Težački život
- Jedina smo kuća u Đonlijama, a da bismo prodali litar mleka, do najbliže otkupne stanice moramo da pešačimo po deset i više kilometara. Nemamo plodne zemlje, niti kvalitetne šume. Teško je ovde, ma koliko se čovek trudio i želeo da radi, da zaradi neki dinar. Da nam nije pečuraka i drugih šumskih plodova, ne znam kako bismo uopšte preživeli - žali se Rada.
- Dođe kući umoran i mokar. Satima moramo da ga sušimo, pa čim ruča i napiše domaći zadatak zaspi, a ujutru porani da nešto nauči, pa ponovo na put. Uprkos svemu, nije loš đak. Dok je bio u četvororazrednoj školi u susednim Popama, bilo je mnogo bliže i lakše. Sada je muka i strepnja velika, naša i njegova. Brinemo da ga na putu ne presretnu vukovi ili divlje svinje, pa mu često pođemo u susret. Ali, šta je, tu je. Moramo izdržati. Stariji Srđan je gluvonem, naučio je pekarski zanat u Beogradu, ali na Goliji nema šta da radi, pa su nam sada sve nade uprte u Stefana. Želimo da posle završene osnovne škole u Novom Pazaru upiše gimnaziju, a potom, ako bog da, i fakultet - ističe Rada Pendić uz veliku zahvalnost "Vestima" i svim donatorima koji su do sada pomogli njenoj porodici.
Biću dobar đak
Kasno posle podne, nakon Stefanovog povratka iz škole, čuli smo ga telefonom, koji zbog lošeg signala funkcioniše samo na nekim delovima Golije. Mali Stefan sve junački podnosi, pa i duga pešačenja.
- Jeste naporno, ali nije strašno, već sam se navikao na duga pešačenja. Lakše bi mi bilo da imam bar jednog druga sa kojim bih zajedno putovao. Ovako, društvo mi pravi samo moj pas Žuko, koji je uvek ispred mene, čeka me i ispred škole. Nastavnici mi mnogo pomažu i imaju razumevanja za moje pešačenje. Najviše volim geografiju i matematiku. Obećavam, biću dobar đak - poručuje hrabri mališan sa Golije, kome će uskoro stići i redovna mesečna stipendija anonimne porodice O. V. iz Sidneja.
