Dva ratna druga

Višegodišnjem štićeniku "Vesti" Dejanu Miloševiću, 42-godišnjem obolelom ratnom dobrovoljcu iz naselja Čerenac u Vranju, anonimni dobrotvor M. C. iz Švajcarske, rodom iz Bosne, uputio je preko svojih prijatelja dijasporaca iz Vranja 1.000 švajcarskih franaka kao pomoć za njegovo dalje lečenje.

D. Đorđević

Potpora sinu: Majka Vesna i Dejan Milošević

Kao što je već poznato, Dejan je teško oboleo od vijetnamskog sindroma, infekcije nožnih kostiju, a uz sve to je i hronični dijabetičar. Bračni par iz Vranja, koji je uručio novac Miloševićima u njihovom skromnom domu, videvši u kakvim uslovima živi oboleli dobrovoljac sa majkom Vesnom, bez struje i vode, darovao je još 100 franaka, kao svoj lični prilog. Potreseni, samo su rekli:

"Zar smo mi u 21. veku, zar ovde još žive ljudi u naseljima i zgradama gde nema struje i vode gotovo 15 godina? Neće nam niko verovati kad budemo o ovome pričali u Švajcarskoj!"

Dejan je u međuvremenu dobio na kućnu adresu i stalnu mesečnu donaciju od 55 evra, dar anonimnog dobrotvora N. J. iz Minhena, čoveka koji i pored svoje brojne porodice, svaki mesec izdvaja i prilog bivšem borcu.

- Hvala našim dragim dobrotvorima, našim spasiocima. Svaku sreću i zdravlje neka im podari Bog koji jedini sve vidi. Svi za sobom ostavljamo svoja dela, ništa više. Nama je novac preko potreban za lekove, za nastavak terapije i lečenje nogu koje je ispod kolena zahvatila teška infekcija. Ne mogu da se krećem sam, čak ni po sobi, moram lagano, uz pomoć štapa i majke. Nikako da mi zaraste rana. Tome doprinosi i šećerna bolest, zbog koje moram tri puta dnevno da ubrizgavam sebi insulin. Uprkos svemu, ne predajem se - priča Dejan ispraćajući posetioce iz Švajcarske, koji su otišli tvrdeći da čovek tek može u nešto da se uveri - kada to vidi svojim očima.

- Ono što su oni videli nije im bilo jasno, a ljuti su na državu, kao i mi, koja ne vodi računa o Dejanu. Kao 19-godišnjak je dve godine branio srpsku decu u Republici Srpskoj, od Višegrada do Sarajeva. Danas ga se kao borca odriču i Srbija i Srpska. Ostavio je tamo svoje zdravlje, ostao invalid, daj Bože da ne bude i gore. Videli su da ima samo tranzistor na baterije, da televizor gledamo, po sat-dva uveče, kad imamo para da kupimo lož-ulje za agregat. Da sedimo u sobi gde na gajtanu visi jedna obešena sijalica koja se puni s agregata. Da uglavnom boravimo u mraku, pričamo o svemu i svačemu i tako prekraćujemo vreme. Da donosim vodu kantama na drugi sprat, da se teško krećem, umorna od ovog bagatelnog života. Ali, moram da živim zbog Dejana - kroz suze priča majka Vesna bez koje Dejan ne bi mogao da opstane uprkos dugogodišnje pomoći čitalaca "Vesti".

- Samo da je zdravlja, da je Dejanu bolje. Još jednom veliko hvala svim dobrotvorima, posebno ovog puta neznanom Dejanovom saborcu iz Švajcarske, koji mu je preneo u kratkom pismu velike pozdrave i želju za ozdravljenje. Drago nam je što je iz rata izašao čitav i što se setio ratnog druga da mu pomogne kad mu je najteže, kada se bori za život, kakav-takav - poručuje Vesna na rastanku koja će dobijenu donaciju opet trošiti za nabavku lekova i lečenje, a gledaće da kupe i drva za ogrev.