Hvala dobrim ljudima iz Sidneja!

Dok je raspust i dok se sa majkom Radom, ocem Vladimirom i starijim bratom 19-godišnjim Srđanom u svom selu odmara od dugih i naporenih pešačenja do škole u deset kilometara udaljenim Šaronjama, 11-godišnjem Stefanu Pendiću, đaku-pešaku iz zabitog zaseoka Đonlije na Goliji stigla je ovih dana lepa vest iz daleke Australije: dobrotvori Ljiljana i Slobodan Joksić iz Sidneja, koji su ovoj porodici pomogali i ranije, poslali su Stefanu novih 185 australijskih dolara.

D.N.Petrović

Jedini u Đonlijama: Stefan Pendić sa majkom Radom

Kada smo Stefanovoj majci Radi javili da je njen sin ponovo dobio novac od dobrih ljudi iz Australije i da što pre treba da mu uručimo donaciju telefonom nas je upozorila: - Ne pokušavajte kolima da dođete do Đonlija, nećete uspeti, kiše i snegovi su učinili svoje, put je pun ambisa i skoro neprohodan, doći ćemo ja i Stefan pešice do Suve Ćuprije, sela blizu magistralnog puta Novi Pazar - Sjenica, čekamo vas sutra tamo tačno u podne - poručila nam je Rada.

Kad smo se sutradan sreli na dogovorenom mestu Rada i Stefan bili su umorni, sa njihovih lica kipteo je znoj, jer su po jakom suncu pešačili tri sata, ali i srećni što će dobiti novac kojim će se Stefan pripremiti za novu školsku godinu.

D.N.Petrović

Verni drug: Stefan i njegov pas Žuko

- Jedina smo porodica u Đonlijama, svi ostali su otišli iz bespuća, bilo nam je lakše do četvrtog razreda jer je Stefan pešačio podnošljivih pet kilometara u jednom pravcu do škole u susednim Popama koja je svojevremeno zbog njega ponovo otvorena... Četiri godine bio je jedini đak, sam bez ijednog druga, samo zbog njega učiteljica je dolazila iz Novog Pazara... Kad je Stefan završio četvrti razred škola u Popama ponovo je zatvorena, jer više nije bilo đaka, neće ih, bojim se, biti još dugo - žalila nam se majka Rada, a onda posebno pričala o mukama kroz koje prolaze njen šesnaestogodišnji sin i cela porodica.

Bili smo u dilemi: da li da Stefana upišemo u neku gradsku školu i da mu nađemo neku sobicu u Novom Pazaru, za to nažalost nismo imali novca, a i nismo smeli da dete samo pošaljemo u veliki grad, teška srca odlučili smo se da naš Stefan pešači deset kilometara u jednom pravcu do škole u Šaronjama na drugoj strani Golije. Kad je vreme lepo nekako i izdrži taj put kroz šume i planinskim-kozijim stazama, kad je kiša ili sneg do škole ga često pratimo ja ili suprug Vladimir, nekada i stariji sin Srđan koji nam je takođe velika briga jer je rođen gluvonem.

Dešava se da krenu mećave i mrazevi, pa po nekoliko dana Stefan ne ode u školu. Srećom, nastavnici znaju za njegove nevolje, pomažu mu puno i uprkos svemu dobar je đak, najviše voli geografiju, a ide mu dobro i matematika - ističe Rada Pendić čija porodica živi vrlo teško: Rada je jedno vreme radila kao pomoćni radnik u školi u Popama, ali je, nakon zatvaranja škole, ostala bez tog posla i prihoda, kvalitetne zemlje nemaju, pa je njen suprug Vladimir prinuđen da nadniči, spreman je da radi i najteže poslove, ali na opusteloj Goliji nema ko da ga angažuje, a Novi Pazar je predaleko...