Gola istina jednog invalida

Kako se pozdraviti sa čovekom koji bez tuđe pomoći ne može popiti ni čašu vode, ne može sam staviti zalogaj u usta, otvoriti vrata, javiti se na telefon, a ne može obrisati čak ni suzu s lica kada se susretne s ljudima bez duše, bila je prva misao reportera "Vesti" prilikom nedavnog viđenja sa 50-godišnjim ratarom Žikom Rakićevićem iz Mršinaca koji je doputovao u Beograd kako bi preuzeo priloge naših plemenitih čitalaca što su se odazvali pozivu u želji da ovaj poljoprivrednik uskoro dobije elektronske proteze.

N. Đurović

Predaja priloga: Žiko Rakićević sa sinovcem Darkom u "Vestima"

Već godinu dana, otkad mu je mašina za zalivanje odsekla obe ruke do ramena, njegova pomoć su stara majka, brat, snaha, sinovci i sinovica. A u našoj redakciji Žiki je i leva i desna ruka bio stidljivi 11-godišnji sinovac Darko, koji je stricu pridržao vrata, dodao čašu hladne vode, poturio stolicu, prebrojao novčane donacije i na kraju stavio svoj potpis na potvrdu o primanju pomoći u Humanitarnom mostu.

- Eto zašto bih ponovo voleo da jednog dana imam ruke, makar to bile i proteze, uvek sam živeo od svog rada, izdržavao od svoje osme godine, nakon očeve pogibije, porodicu, pomagao znanim i neznanim... Da ponovo živim od svojih deset prstiju, da ne zavisim od drugih, da sam sebi zaradim koru hleba - kaže čvrstim glasom čovek za koga su njegove komšije i prijatelji pokrenuli za Vaskrs akciju, u znak zahvalnosti za sve što je on učinio za njih.

- Dosad smo uspeli da prikupimo 40.000 evra i još nam nedostaje 20.000 evra kako bismo mogli da platimo bar jednu protezu oko čije izrade su se angažovali stručnjaci poznate svetske firme za izradu pomagala Otto Bock.

Tako zbori Žiko Rakićević koji se nije ustručavao da pomoć zatraži i od Aleksandra Vučića, premijera Srbije, niti da protekle četiri sedmice provede u Kragujevcu gde se nalazio na rehabilitaciji pod kontrolom i na odeljenju ove strane firme čiji su stručnjaci konstatovali da nade ima i da će prvo raditi elektronsku protezu na jednoj ruci, a potom i na drugoj.

"Tek kada sam doživeo nesreću, shvatio sam šta znači biti invalid u Srbiji, što nikome ne bih poželeo, sva vrata su za vas zatvorena ako nemate novca. Kada se u javnosti saznalo da su se neki dobri ljudi odazvali apelu moje porodice i prijatelja i da se sredstva uveliko prikupljaju, tada su mnogi pokazali i interesovanje za mene. Dotad me niko nije upućivao ni na rehabilitaciju kako mi ne bi atrofirali mišići, niti mi nazvao dobar dan. A posle mi telefon nije prestajao da zvoni... Žalosno je da se i od nesreće kakva je mene zadesila pravi biznis na tragediji običnog čoveka... Eto, to je gola istina o jednom invalidu", kaže s puno gorčine ovaj nekadašnji ratar koji je za svoj rad dobijao brojna priznanja.

Ovom štićeniku Humanitarnog mosta uručili smo donacije naših čitalaca i ispratili ga put njegovog sela uvereni da ćemo se prilikom sledećeg susreta rukovati sa Žikom.