Siromasi tužni bez igde ikoga
Iznenadna kiša prati nas do naselja Donje Vranje gde idemo u posetu porodici Stojanović. Žurno ulazimo u dvorište i tesnom stazom stižemo do trošnog kućerka sa čijeg se limenog krova sliva voda u mlazevima. Ispred vrata nas dočekuje zaštićena čitulja koja obaveštava da je 15. novembra umrla Tanja u 40. godini.
Na vratima, njen suprug Sreten Stojanović, 58-godišnjak koji vukući levu nogu i brišući graške znoja, levu zgrčenu ruku privlači džepu, valjda u želji da sakrije patrljke umesto prstiju. Ulazimo u hodniku gde su šporet, sto, krevet... nabacane stvari.
S leve i desne strane po jedna nevelika soba, u produžetku nešto nalik na kupatilo, iako vode u kući nema. U sobi, dva omanja prastara televizora, još rade punom parom, dva kreveta i dva stola. Ali, nekako uspevamo da prođemo i pozdravimo se sa Sretenovom decom. Zbunjeni su 16-godišnja Branislava, učenica drugog razreda Srednje tehničke škole, kao i blizanci, 15-godišnji Jovan i Jovana. Jovan je učenik prvog razreda Srednje poljoprivredne škole, a Jovana učenica prvog razreda Srednje ekonomsko-trgovinske škole. Branislava i Jovan boluju od epilepsije, piju redovno lekove, pa se bolest umirila.
Porodica Stojanović liči na mnoge porodice u zemlji Srbiji, dovedenim do prosjačkog štapa. Ono što je razlikuje i odvaja od drugih jeste neizmerena tuga, žal sa majkom Tanjom, koja je bila oslonac svima. Sreten se vrpolji, deca su potištena, začuđena posetom.
- Sa suprugom Tanjom radili smo kao radnici u Koštani, koja je 2001. godine nestala, otišla u stečaj, a onda ugašena. Nestali su srećni dani, nastali su oni mišji, prebiranje mrva po kredencima da bi deci zavarali glad - polako Sreten otvara dušu.
On je morao u najam, da na mašini nabacuje teške oblutke i cepanice ogrevnih drva, seče i cepa. Nije imao iskustva, radio je za druge, pa je jednom prilikom ostao u nadnici bez dva prsta na levoj ruci. Nikom ništa nisu vredeli, sem njemu.
Od prekomernog dizanja teških cepanica, kako bi kući doneo što veću dnevnicu, stradala mu je i kičma. Danas levu nogu ne oseća. Kao da nije više ni ona njegova. I nesrećna Tanja je radila, čistila po kućama, rintala dan i noć, vodila računa o deci, podizala ih, sekirala se zbog nemaštine i neizvesne budućnosti i iznenada se prošle jeseni razbolela i umrla.
A Jovana, koja je majku zamenila u kućnim poslovima, kuva svojoj porodici i sprema jela od onog što nabave jednom do dva puta mesečno i svakog dana se dogovore šta će i kako će. Imaju 100 evra majčine penzije i 50 evra dečjeg dodatka. Drugih prihoda nemaju. Tim novcem treba platiti sve skuplje komunalije, to im je na prvom mestu, potom odvojiti za lekove, odeću, obuću, knjige i - ne ostati gladan.
Hranu dele po danima
- Nemamo nikakvu pomoć, borimo se kako znamo i umemo. Ljudi koji nas poznaju se sažale, znaju da smo ostali bez majke, da je otac bolestan, pa donesu ko teglu pekmeza, ko teglu ajvara, ali mi to ne želimo. Nude i stvari od svoje dece jer nemamo para da išta novo kupimo. Eh, kako se snalazimo... Odem sa bratom i sestrom subotom na pijacu, pre nego što se zatvori jer je tada jeftinije, pa kupimo krompir, pasulj, pirinač... pomalo, 100-200 grama, bilo čega, samo da može da se napravi jedan obrok dnevno. Više nam ne treba, nismo ni navikli. Kad to donesemo kući, uzmem svesku i podelim na dane, šta i koliko mogu da utrošim. Od toga pravim jela, čorbe, variva, nekad po mali komadić mesa ubacim da zamiriše - priča s tugom devojčica Jovana.
- Pomešana su naša osećanja. Dok kuvam na šporetu. zamišljam da sam ona, dok mesim hleb kao da mesim njenim rukama, ali noći su najteže. Sa sestrom i bratom koliko puta osvanemo stisnuti, zagrljeni, s vrelim obrazima od suza jer znamo da neće imati ko da nas pomiluje, pokrije ako smo otkriveni - priča oborenog pogleda, kao da se stidi svojih reči 15-godišnja Jovana.
Teško im je, preteško. Vode u kući nemaju, njihova prizemljuša je od nepečenih cigala, tavanice od trske i letvi premazane blatom i krečom. Sve je popucalo, a na sredini vise žice sa sijalicama čije čkiljavo mutno svetlo treperi u hodniku i sobi.
- Najteže nam je zbog higijene, kupanja. Svakodnevno više puta grejemo vodu u velikom loncu, a kupamo se u improvizovanom kupatalu, sedeći na stolici... Jovan je zadužen da donosi vodu sa bunara, u NjC-u gde se i kupamo. Uvek ima po dva-tri plastična balona s vodom. Kad nismo u školi, radimo kućne poslove svi, a uveče učimo. Hoćemo da završimo bar srednje škole - kaže Jovana u nadi da će je diploma dovesti do zaposlenja.
Ubila je bolest
- Mesec i po dana je bolovala moja supruga Tanja. Žalila se na stomak, odveli smo je u vranjsku bolnicu, počela je da otiče. Još ne verujemo šta nas je snašlo.... Uveče smo se poslednji put čuli, razgovarali, a ujutru nam je javljeno da je umrla. Kažu od raka, ali evo tri meseca su prošla, a još uvek nismo dobili zvanični lekarski izveštaj o njenoj smrti. Eto, tugo moja, kao da nikada nije ni postojala - kaže Sreten pun jada jer za njih je ona bila i žena i majka koju ne mogu da zaborave.
Sreten zbog bolesti ne može da im mnogo pomogne u kućnim poslovima. Ima napade bolova zbog deformisane kičme. Ne pije nikakve lekove, nema para za to, a i ne želi.
- Vučem se po kući kao prebijeno kuče, trpim, levu nogu ne osećam, a desna me još služi. Kad naiđu bolovi, a to je gotovo svakog dana, savijem se, kao klupko smestim u ćoše kreveta i ćutim - tiho kaže Sreten.
Kontakt adresa
Adresa porodice Sretena Stojanovića je: Solunska ulica broj 6, Vranje, 17500. Njima baš sve treba: od odeće, obuće, hrane, lekova... Željni su svega. Ukoliko želite da pomognete, možete da stupite u direktan kontakt sa Sretenom na fiksni telefon: +381 17 423 889. Kao i uvek, na usluzi humanim ljudima su i "Vesti": +381 11 31 93 771. Hvala unapred u ime Stojanovića!
- Koliko puta se tata onesvesti od bolova, uplaši nas, ali brzo dođe sebi. Bojimo se šta će biti s njim. Znamo da ćuti i trpi, da nas dodatno ne bi ražalostio - zabrinuto veli Jovana, dok ostala deca ćute i gledaju sagnutih glava u pod. Nije lako slušati ih, gledati i videti da su željni svega, hrane, odeće, obuće... Da su željni sitnica, onog što, posebno decu, čini srećnim. Rastajemo s sa pitanjem ima li ljudske ili božje pravde za njih, ima li naznaka budućnosti za njih u gradu koji ne vodi računa o svojim građanima, u državi koja ima preča posla od svojih podanika. Prati nas ono Njegoševo, vanvremensko: "Sirak tužni bez nigdje nikoga..."
