Bez doručka u školu, sa suzama u očima
Milorad Stevanović, 41-godišnji samohrani otac četvoro dece, ima samo jednu želju: da mu deca ne gladuju, da imaju odeću i obuću, da mogu da se školuju jer su dobri đaci. To je trenutno za njega nemoguća misija jer iako je u naponu snage nema posla i dovija se na sve moguće načine kako bi preživeli.
- Radio sam u vojsci, bio ugovorac, išao stalno na teren, dobro zarađivao, gledao da svaki ušteđen dinar uložim u kuću, uređaje, da stvorim kakav-takav komoditet deci. Kad sam napunio 40 godina prestala je zakonski moja služba u Vojsci Srbije, uzeo sam otpremninu i ostao na ulici - počinje svoju tužnu životnu priču Milorad. Noćima je bez sna, zoru dočeka širom otvorenih očiju. Ne zna šta i kako, posebno nakon što mu je otišla supruga početkom ove godine.
- Ne želim o njoj da govorim, svoje je sve rekla time što je ostavila decu. Imamo tri ćerke i sina: 18-godišnju Anitu, učenicu završenog razreda Hemijsko-tehnološke škole, 15-godišnju Aleksandru, koja pohađa prvi razred iste srednje škole, 12-godišnju Anđelu, koja ide u šesti razred osnovne škole, i desetogodišnjeg Mihajla, divnu decu, vrlo dobre učenike, skromnu i smernu, poslušnu i vrednu. U svemu mi pomažu, zajedno jedno drugo bodrimo da izdržimo, da dočekamo bolje dane, da umesto bajatog hleba i čorbuljaka jednom nedeljno imamo pravi porodičan ručak - uzdiše i govori Milorad.
Kontakt adresa
Ukoliko možete, pomozite porodici Milorada Stevanovića čija je adresa: Ljutice Bogdana 12, 17500 Vranje, Srbija. Sa glavom familije možete da stupite i u direktan telefonski kontakt: +381 61 226 6515 ili +381 62 860 6971. Kao i uvek, i "Vesti" su vam na usluzi: +381 11 31 93 771. Hvala unapred.
Najstarija Anita je zamenila majku mlađim sestrama i bratu, brine o njima, o svakom njihovom koraku vodi brigu. Kad im dosadi čorba, zamole tatu da kupi one najjeftinije lepinje, tvrde kao kamen, da im napravi topenicu, zdrobljen hleb na komadiće, ispržen na svinjskoj masti i posoljen. Ne stide se da kažu da im ponekad pomognu komšije, posebno što im doture odeću od svoje dece. Da nije njih ko zna da li bi imali što da obuku.
- Nemamo cipele, zimske... U patikama idemo u školu, u letnjim pohabanim cipelama. Bojimo se studi. Nemamo para da kupimo toplu obuću ni kod Kineza, ni na buvljaku - mrmori Anđela, koja se zbog teškog oblika anemije lečila u bolnici niškog Kliničkog centra.
Kuva i plače
- Moje je da operem veš, da organizujem čišćenje kuće, da zgotovim što god za jelo. Znam puno toga, ali nemam s čim. Pravim čorbe od krompira i zeleni, to nam je glavna hrana. Duša me boli kad mi brat Mihajlo koji pohađa četvrti razred osnovne škole kaže: "Seko, zar opet ova zamućena voda?" Šta ću, i meni je teško, pomilujem ga po kosi, tešim da će biti bolje, poljubim u obraščić, pa odem u kupatilo, zatvorim se i sita isplačem. Sve je bilo dobro do pre godinu-dve, odjednom kao da se sručila sa nebesa neka nevolja na nas.
Njihove želje su minimalne, da im tata radi i ima dovoljno novca, da žive bez pomisli da će otići na spavanje praznog stomaka, da će se uspavati uplakani, a onda buditi i odlaziti u školu bez doručka... Želje koje nema ko da ispuni.
Ni kuća nije njihova
Punih 36 godina Milorad živi u kući pokojnog Trajka Stevanovića, čoveka koji ga je usvojio kada je imao pet godina. Ali, mogao bi uskoro da se nađe i na ulici sa decom jer za kuću u kojoj je odrastao sada se bori 11 naslednika! Milorad nema prava na nasledstvo jer mu pravno nije rešen status. Sudski postupak je u toku, a Milorad strepi od najgoreg scenarija. "Kada je otac Trajko hteo da mi prenese kuću i imanje u okolnom selu došlo je do tragičnog događaja i njegovog ubistva", objašnjava Milorad.
- Možete da zamislite kako nam je kad znamo da Anđeli treba kvalitetna hrana, mnogo mesa, povrća, i voća, a nemamo ništa da stavimo u tanjir ni njoj ni nama ostalim - suznih očiju nam kaže Anita, koja je skoro slavila punoletstvo, tu u kući sa najbližim, sa drugaricama i drugovima. Tata Milorad je nabavio nešto novca da kupi sokove i napravi sendviče. - Puštali smo muziku, htela sam da na taj dan zaboravim na sve naše muke i da poželim svojoj porodici i sebi da smo zdravi i složni. Verujem da ćemo se izvući, da ćemo opet biti srećni... Žao mi tate, traži posao, ako nešto zaradi daje meni da vodim računa o svakom dinaru. Ne delim ga, već četvrtim, i opet ne ide - jada se na rastanku Anita.
Nedostojnih 150 evra
Stevanovići žive od 5.000 dinara socijalne pomoći i dečjeg dodatka od oko 13.000 dinara. Sa nepunih 18.000 dinara mesečno Milorad mora da plati komunalije, nahrani četvoro dece, da ih školuje, obuče i obezbedi sve potrepštine. Iako zna da je to nemoguće, ne odustaje. "Najveći problem je što za utrošenu struju dugujem 200 evra, bojim se da će svakog dana doći i iseći nam žice. Kako će deca da uče, ne smem ni da pomislim", hvata se otac za glavu.
