Jelena više nije sama

Naš čitalac i donator, Žarko Šuvakov iz Stokholma nije zaboravio na obećanje koje je nam je dao početkom avgusta kada je na prvoj humanitarnoj aukciji "Vesti" kupio akvarel akademske slikarke Ljubice Radović, i novac iz Švedske uputio na adresu devojčice čija je sudbina uzburkala celi region.

Ispunio obećanje: Žarko Šuvakov u "Vestima"

Obećao je da će doći u srpsku prestonicu po sliku koju je takođe darovala Humanitarnom mostu poznata beogradska umetnica, ali i da će se i dalje brinuti za lepšu budućnost odlične učenice Jelene Avramović, koja je krenula u veliki svet sama, bez roditelja, sa samo deset godina...

- Akvarelu "Avine igre" obradovaće se i moja ćerka i moj sin. Već smo našli mesto gde će ovaj umetnički rad krasiti naš dom u Švedskoj, ali i istovremeno nas stalno podsećati na malu Jelenu. Želeo bih da se moja deca upoznaju prilikom sledećeg dolaska u otadžbinu sa Jelenom čijoj se hrabrosti zaista divim. I da postanu prijatelji koji će se dopisivati i družiti - rekao nam je Žarko Šuvakov, rođen u Vrbasu, pre 57 godina, koji radi kao projektant na švedskim železnicama.

Da je ovih nekoliko meseci mislio na devojčicu iz Brodareva pokazao je i lepim gestom kada je iz Beograda uputio poklon-paket Jeleni, pun garderobe, slatkiša i školskog pribora, ali i stupio u direktan kontakt sa porodicom Avramović.

U životu Jelene Avramović, usamljene 13-godišnje devojčice iz sela Šćepanica, sa planine Jadovnik, koja živi sama, kao najmlađa podstanarka Srbije u maloj sobi od 15 kvadrata u Brodarevu, a kako bi bila bliže školi, desile su se velike promene. Danas je u skromnoj Jeleninoj sobici, za koju njeni roditelji mesečno odvajaju 40 evra, mnogo veselije, iako se zima približava.

Više neće sama ložiti vatru, spavati u mraku kao preplašena prica, a jutrom žuriti u školu, gde nema mnogo prijatelja među vršnjacima. Ovih dana u podstanarsku sobu uselili se i njen otac Blagoje, bivši domar osnovne škole u Stranjanima na koju je stavljen katanac, i njen desetogodišnji brat Goran Avramović koji je bio poslednji đak ove škole. Uskoro će im se pridružiti i majka, tako će i selo Šćepanica ostati bez svojih poslednjih stanovnika.

- Žalosno, ali je tako. Zakantačio sam vrata na zgradi osnovne škole u Stranjanima. Ne boli me duša što sam ostao bez posla, samo se pitam ko će ih i kad ponovo otvoriti i hoće li više ikada i jedan đak s torbom na leđima proći kroz njih... Ovim selima odavno je presuđeno. U većini kuća živi po jedno, u ponekoj po dvoje starih, nemoćnih. U zaseoku Šćepanica, u kojem živim, moja kuća je jedina, sada kada je i mi napustimo, ostaće samo snegovi i vukovi... - tužno kaže Blagoje, bivši domar škole.

Kucaju gosti

Dolasku oca Blagoja i brata Gorana najviše se obradovala Jelena. 

Osmeh kaže sve: Jelena sa ocem Blagojem Avramovićem

Sada će u iznajmljenoj sobici i u dvorištu u Brodarevu sve odzvanjati od graje, igre i nestašluka, radosti, petica... 

Od sada će njih četvoro dočekivati i najavljene i nenajavljene goste. Dobri ljudi koji će uskoro pokucati na njihova vrata zovu se Ljubica Radović, beogradska slikarka, i Nikola Simić, predsednik beogradskog Udruženja konobara. Sa sobom nose veliko srce, pridružite im se.