Ličani, na noge junačke!
Jednom prilikom, govoreći o nesreći svog naroda u Lici, poznati glumac sa ovih prostora Rade Šerbedžija je rekao da bi najradije, ne pretendujući da bude drugi Čarnojević, "poveo nesrećni srpski narod na neko daleko ostrvo, ako takvo postoji na svetu"! Ali, Rade zna da takvo parče "obećane zemlje" za njegove Ličane ne postoji, da su oni, kao što je i sam uradio, progonjeni mržnjom, sreću potražili u belom svetu", a tek retki su se vratili u zavičaj.
Među njima i mladi supružnici Miroslav i Aleksandra Kalanj, koji su svoje gnezdo svili u Jošanima, u tuđoj kući, koju im je na korišćenje dao domaćin Jovan Radaković, koji je sa porodicom izbegao u Negotin, u Srbiji i ne namerava zasad da se vraća.
Pa kada su već počašćeni takvim poklonom, velikom kamenom kućom, stajom, dvorištem, zemljom, mladi supružnici su odlučili da ga obogate dečjom grajom, smehom i veseljem.
U osam godina rodilo im se petoro dece: najstariji osmogodišnji Aleksandar već je školarac, šestogodišnji Dejana će krenuti ove jeseni, a troipogodišnja Branka, dvogodišnji Miloš i jednogodišnja Milica strpljivo čekaju svoj red.
Kontakt adresa
Ukoliko želite da pomognete ovoj porodici iz Like adresa je: selo Jošani broj 103, Udbina 53234, Hrvatska. Domaćine možete da kontaktirate i putem mobilnih telefona: +385 91 888 9533 ili +385 98 914 5729. Naravno, i "Vesti" su vam uvek na usluzi: +381 11 31 93 771 ili +381 11 31 93 773. Hvala unapred!
Školski kombi iz Udbine staje u Jošanima samo kod Kalanja. Druge kuće, ako već nisu prazne, čekaju pogrebnika. U njima stari i nemoćni.
A kod njih Miroslav, radeći sve što treba, zaradi neku paru da prehrani svoju porodicu.
- Stalno idem u nadnicu, 50 kilometara u krug svi me znaju i zovu kad treba spremiti seno, pripremiti drva, očistiti, pokositi... Nas je sedmoro u kući i sve što zaradim nije dovoljno da normalno živimo. Krparimo kraj s krajem, uvek nešto fali - priča Miroslav, a supruga Aleksandra dodaje:
- Neko će me možda pitati a dokle ću da rađam. Ja odgovaram onom narodnom - dece i para nikad dosta. Dece, hvala Bogu, imamo punu kuću. A para nikad dosta! Kravica bi nas preporodila. Deci treba puno mleka, pa sve što zaradimo ostavimo u trgovini - objašnja Miroslav čijoj deci karton mleka od 12 litara traje, ako se pazi, najviše tri dana.
Kad bi familija Kalanj dobila kravu hraniteljku i polovni traktor, čini im se da bi ceo svet bio njihov. Ovako, moraju da mole druge da im pokose, uzoru i to plate ili odrade. I tako u krug, malo ostane za njih.
Od države Hrvatske nisu dobili ništa.
Od Srpskog narodnog veća dobili su zamrzivač, koji je više prazan nego pun, a od HO "Srbi za Srbe" motornu pilu. Muka i borba svaki dan. I tako od 2002. kada su se vratili u Liku i rodni Ćorluk, selo s druge strane Udbine, zabačeno i opustelo. U Doljanima su bliže putu i školi. Kod Kalanja fali svega, ali je kuća puna dečje graje, smeha... Svaki dan je novi početak, Miroslavu dnevnica, a majci Aleksandri garancija da će deci imati šta da spremi za ručak. A u retkim trenucima odmora i opuštanja maštaju o svojoj kravici. Pastira ima dovoljno.
Nekad bilo
- U Jošanima se nekad dobro živelo, bilo je to bogato srpsko selo, koje se privilo baš na liniji gde prestaju padine Plješivice i počinje prostrano Krbavsko polje, čijim rubom prolazi Plitvička magistrala, omiljena turistička ruta.
Ovuda leti prolazi reka turista. Ne možeš im sireva naneti. Traže ličku basu, jaja, rakiju, med, janjce, teliće... Sve se može prodati - kaže Milan Uzelac, zamenik opštinskog načelnika na Udbini, dodajući da su srpska sela prazna i da je malo onih koji su u prilici da iskoriste te blagodeti. Ili su stari ili previše siromašni, baš kao Kalanji, nemaju dovoljno ni za sebe, a kamoli za turiste.
