Hvala za ručak, hvala za sve!

Zlehuda sudbina, puna boli i patnje, 44-godišnjeg Gorana Bojkovića iz planinskog Gornjeg Punoševca, 30-ak kilometara udaljenog od Vranja, posle izlaska teksta u nedeljnim "Vestima" pod naslovom "Gazde su me tukle kao vola u kupusu", ganula je mnoge čitaoce iz dijaspore. Neki od njih rešili su da ovom ubogom mučeniku pomognu, da mu donacijama obezbede hranu kako bi neko vreme bio zaštićen od gladi.

D. Đorđević

Nikad slađe: Goran Bojković za punom trpezom

Goran nema nikakvih prihoda. Od dnevnice, kad radi i kad je dobije, prvo kupi džak brašna i donese ga na ramenu, od prodavnice u centralnom selu na Bareliću do kuće, sve peške šest kilometara. Osim hleba, pečuraka kad ih ima i šumskih plodova, jede i malo povrća kad mu neko od gazda podari dok radi kod njih. Mesa nije probao godinama.

Reporteri "Vesti" su ga sačekali na autobuskoj stanici u Vranju, a potom po želji dobrotvorke Rajke Tarlać i njenih prijatelja iz Sidneja, koji su između osam priloga 100 AUD namenili i njemu, odveli u kafanu Točak da proba i jede mesa koje voli, a ostatak novca, od oko 60 evra - mu uručili. Takođe, Goranu je na ruke predata i donacija od 50 evra, stalne anonimne donatorke, bake J. S. iz Memingena u Nemačkoj. Novac mu je dobrodošao da neko vreme živi opuštenije.

Goran živi u privremenom domu, koji se na obronku brda nakalemio i pružio mu utočište zahvaljujući meštanima koji su se iselili. Kućica bez struje i odžaka, vajat za drva, štala koja zvrji prazna. Tu je i česma sa izvorskom vodom. Dvorište pokošeno. O domaćinstvu vodi računa Goran.

U kući koristi jednu sobu, ogaravljena je od dima. Dim navire sa svih strana iz pohabanog šporeta. "Osudio me Bog i moja porodica i ostadoh sam, pustinjak na ovom svetu! Oca i majku nemam, a šira familija me najurila. Imao sam pravo da ostanem u svom domu, ali, izgleda, nije bilo mesta za mene. Sve sam okusio na ovoj svojoj poderanoj koži, stalno se pitam da li ispaštam nečije grehe", pita se Goran, prema kome su se gazde kod kojih je nadničio odnosili kao prema đavolu.

- Kada bi došlo vreme da me isplate, a dnevnica je bila oko četiri evra, skočili bi na mene i grabovim prutom me isprebijali kao vola u kupusu, govoreći: "To si zaradio radeći, marš da ne dobiješ duplu porciju" - priča Goran, koji osim trpljenja ne zna šta bi drugo uradio. Šta će, mora da živi. Razmišljao je da digne ruku na sebe, ali ne može!

Sladak svaki zalogaj

- Jedem ovo mesce, nikad slađe, ko zna posle koliko vremena teškog posta. Jer, svakodnevni moj obrok je uglavnom vruć hleb i malo zejtina začinjenog solju i alevom paprikom. Koliko je meni sladak svaki ovaj zalogaj mesa, hiljadu puta doneo veće sladosti, zdravlja i sreće u domovima mojih dobrotvora. Suze mi pođu od sreće, ovde su me maltretirali gore od stoke, a dragi, naši ljudi iz daleka smatraju da sam čovek! Puno mi je srce! Pare ću iskoristiti kako valja i treba, kupiću brašna, zejtina, soli, šećera, kafe, začine... Drugo ne mogu jer u kući nema struje. Nema gde da sačuvam ni kilo paradajza. Što kupim, moram odmah da pojedem. A moj želudac se stisnuo, ne treba mi mnogo - priča Goran dok uživa u hrani, posebno naručenoj za njega od dobrotvorke Rajke Tarlać.

Rob i gazda

Goran je klasičan primer modernog roba u Srbiji. Od odeće i obuće Goran ima ono što mu drugi daju. Staro, iznošeno, pocepano. Omalen, koščat, sa dugim rukama i krivim nogama, sa nabreklim žilama na vratu, priča nam o svojoj najvećoj traumi koju je zaradio kod jednog gazde iz Vranja, kada mu je sekao drva pet dana, a on ga zamalo nije ubio. - Kaže mi gazda: "Platiću ti za mesec dana, kad prodam drva." Prođu dva meseca, on se ne javlja. Prođe godina i da odem kod njega. Izlazi gazda, uvodi me u hodnik, postavlja na stolicu i pita: "Zašto si došao?" Kad sam zatražio svoje nadnice, on otvori fioku, izvadi pištolj i cev mi nasloni na čelo: "Hoćeš li sad da ti platim ili odma", drao se. I tako ja pobegnem glavom bez obzira - priča Goran o svojoj teškoj sudbini.