Samo nam je ručak siguran!
U ubogom domu porodice Vlahović, u perifernom podgoričkom naselju Konik, našli smo se po preporuci aktivista narodne kuhinje Mitropolije crnogorsko-primorske, koja već godinama brine da najsiromašnijim obezbedi bar jedan obrok dnevno. Predložili su da upravo toj porodici uručimo dva paketa, prispela preko Humanitarnog mosta iz Nemačke od čitateljke i velike dobrotvorke Nadežde Radović iz Vizbadena.
Naime, poslati su "Vestima" na adresu šestočlane siromašne porodice Jančić, podstanara iz sela Sušćepan, Herceg Novi, i jedva smo ih iz Beograda progurali preko granice. Ali, oni su se odrekli poklona u koristi drugih, jer su im iz HO Srbi za Srbe već priskočili u pomoć. I tako bi po onoj narodnoj - nije kome je namenjeno, već kome je suđeno. Nije Jančićima nego Vlahovićima!
Ljudi sa srcem
"Da nije te narodne kuhinje pri hramu Vaskrsenja Hristovog koja nam svesrdno pomaže i čini da svakog dana imamo bar ručak siguran, ne znam kako bismo, pokrepali bismo od gladi. Pomažu nam, vala, i komšije i vazda im za to Bog pomogao. Nisu naše vere, uglavnom Albanci i Muslimani, ali su ljudi sa srcem, koji vide kakva nas je muka snašla", kažu na rastanku Vlahovići.
U dvema prizemnim iznajmljenim sobama, čiji zidovi nisu videli kreča otkad je kuća napravljena, u gomili krpa i starudije gde na nameštaj liči samo oronuli kauč, rasklimani stočić, dve metalne stolice i televizor, žive 47-godišnji Radojica Vlahović, njegova nevenčana supruga Vojka Milunović, i njihovo četvoro prekrasne dece - 13-godišnja Vesna, 12-godišnja Jovana, 10-godišnja Jelena i osmogodišnji Vasilije. Roditelji toliko narušenog zdravlja, da nisu sposobni ni za kakav fizički rad, a deca zdrava, lepa i odlični đaci OŠ "Savo Pejanović", uprkos bedi i siromaštvu u kojem rastu i stasavaju.
- Mi smo se upoznali i zavoleli 2003. u Podgorici. On je rodom iz Rovaca i sa 16 godina našao se na podgoričkim ulicama. Majka i brat mu najmlađi i sad žive u Rovcima, a drugi brat ovde u Podgorici - oženjen je i ima finu porodicu. Radojica je tada radio kao stražar u Gradskom saobraćaju, a ja nisam radila. Moji, majka i dva brata žive u selu Mojanovići u Zeti, a jedan brat mi je, Janko nesrećni, poginuo 1992. kod Trebinja - govori jedva pokretna supruga Vojka.
Vlahovići žive od socijalne pomoći od oko 170 evra. Od toga plaćaju 80 kiriju za stan. Struja, voda i ostalo pride. Jedva pretekne za veknu hleba dnevno. Važno im je da nisu na ulici, da im ne kisne na glavu. Za ovih 12 godina osam puta su se selili. Nije im, doduše, bilo teško da se sele jer od svega što se vidi u stanu njihovi su samo kauč, sto i televizor, a ostalo sve gazdino.
- Mi bismo bili najsrećniji da smo zdravi, da možemo da radimo i decu podižemo kao i drugi, da nam barem ona ne trpe ako je nama tako suđeno... - poručuju Vlahovići.
Kontakt adresa
"Radojica i ja smo se davno zavoleli, uzeli se, ali se nismo venčali. Tada nam to nije bilo važno, a posle više nismo imali uslova za to. Ne smeta nam, slažemo se i nevenčani i, evo, Bog nam dao ovakav porod. To je ljubav bez papira... I sve bi bilo lepo da nas zdravlje nije izdalo kad nam je bilo najpotrebnije, da podignemo i na put izvedemo ovu decu", kažu Vlahovići čija je adresa: Drvarska ulica broj 9, Podgorica, Crna Gora, a kontakt telefon +382 69 542 941.
