Kuća u kojoj smeh caruje
Jedanaestoro Nešića, od toga devetoro dece, živi u naselju Kula, na brdu, poviše Vladičinog Hana, u najsiromašnijem gradu u Srbiji. Žive u ljubavi i slozi - skromno, ali srećno! Do kuće vodi strma, tesna ulica odakle puca vidik na grad.
U bilo koje doba dana čuje se vesela graja dece koja dočekuju dobronamernike. Teško ih je prebrojati na prvi pogled - neki su izrasli kao iz vode, a ostali jedno drugom do uveta. Svi su Nešići, od oca 45-godišnjeg Gorana i majke Negoslave, tri godine mlađe. To su: 15-godišnji Milan, 14-godišnja Aleksandra, 11-godišnji Luka, devetogodišnja Vesna, osmogodišnji Andrej, šestogodišnja Jelena, četvorogodišnja Lena, dvoipogodišnja Dunja i najmlađa beba Kristina koja u avgustu puni godinu dana. Želeli su i deseto dete, ali lekari su preporučili Negoslavi, posle izuzetno teškog porođaja, da ne rizikuje.
Ništa lepše od dece
- Hvala dragom Bogu, podario nam ovu dečicu zdravu, čilu i veselu. Kuća nam je otvorena, smeh u njoj caruje. Šta ima draže od dece na svetu? Za nas ništa! Zato ih čuvamo kao malo vode na dlanu. Obaveza jeste velika, ali ne žalimo - kažu Goran i Negoslava. Starija deca idu u školu u Hanu. Milan je u prvom srednje, dobar je đak. Aleksandra je u osmom, Luka je u petom, Veljko u trećem, a Andreja u drugom razredu. Zapeli da polože odličnim uspehom. Jelena i Lena su u predškolskom i vole da crtaju, stalno traže blokove i bojice. Knjige zasad dobijaju besplatno.
Sve njih zadesila je velika radost, jer su zahvaljujući dobrotvorima iz Srpskog penzionerskog kluba Cirih iz Švajcarske koji se konstantno brinu o porodicama sa velikim brojem dece držeći se devize da su ona najveće blago Srbije, dobili donaciju od 600 švajcarskih franaka, uz uslov da kupe ono što im je ovoga časa najpotrebnije za dom. Odlučili su se, u pratnji našeg novinara, za električni šporet, "plazma" televizor, tri tiganja, osam pakovanja pelena i vlažnih maramica. "Ovo je praznik za našu dušu i za našu kuću. Električni šporet nam je odavno bio u kvaru, pa je novi stigao kao kec na desetku. Imamo jedan stari minijaturni televizor, ali kad svi stanemo pred njega da gledamo program, niko ništa ne vidi. Stari će ostati kod mene i supruge, a novi će biti u dečjoj sobi, njihovoj sreći nema kraja i zato veliko hvala dobrotvorima, Bog ih sve blagoslovio i podario im svu sreću ovoga sveta - kaže glava kuće, presrećni Goran.
Dijaspora spasla bede
- Gradske vlasti su mi obećale bilo kakav posao, a s vremena na vreme nas obilaze njihovi aktivisti. Bilo je reči i o zaposlenju u mlekari koju drže privatnici iz Bugarske, ali za sada nema ništa od proširenja kapaciteta. Imamo socijalnu pomoć i dečji dodatak, sve ukupno oko 200 evra. To nam mnogo znači jer moramo da platimo struju i ostale dadžbine. Ali, da nije bilo dobrotvora iz dijaspore teško bismo nabavili hranu, odeću i obuću. Oni su nas spasli najveće bede - ističe Goran.
Nešići su, podsećamo, zahvaljujući dobrotvorima, čitaocima "Vesti", uspeli da prebrode teškoće koje im svakodnevica nameće. Dobijali su pomoć u novcu, ulagali u poljoprivredu i kupovinu stoke, hranu, odeću, obuću i nešto od tehnike. Kuća im je u vlasništvu bližih rođaka, nedovršena, nakalemljena na strminu, u useku brda. Do nje se stiže stepenicama. Imaju prostrane dve sobe, kuhinju i nedovršeno kupatilo, bez pločica, ali s kadom i tekućom vodom... Vredna majka sve radi sama po kući, a veći deo dana je oko šporeta. Goran je u šumi, gde radi u nadnici na branju ogrevnog drveta ili u rodnom selu Urvič.
- Selo je brdsko-planinsko, tamo su moji ostareli roditelji, imamo dve krave, nešto koza, svinja, kokošaka... Imamo mleka za decu i sira. Sadimo i po bašti, pa šta rodi. Kad nema grada, rađa se pasulj, krompir, kupus, paprika, paradajz... Od svega pomalo, dovoljno za nas da preživimo. Od nadnica pridodajem za brašno, so, šećer, zejtin - kaže Goran i ne žali se iako ovoj višečlanoj porodici nedostaje još puno toga, ali ljubavi imaju na pretek i zato za sebe kažu da su srećni i zadovoljni. Znaju za bolje, ali ne mare za to. Svesni su da veći boljitak ne zavisi samo od njih. Žive u gradu gde posla za Gorana nema. A, da ga ima bila bi to neka druga priča koja ne bi ni osvanula na Humanitarnom mostu.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
