Kad se srcem daje vraća se stostruko

Desetočana porodica Nešić živi u naselju Kula, na brdu poviše Vladičinog Hana, u najsiromašnijem gradu u Srbiji. Žive srećno, čekajući početkom jula prinovu. Biće to deveto dete u porodici. Možda ih bude i deset, ako su blizanci. Nisu pitali doktora na pregledu. Za njih su sva deca ista, bilo muška ili ženska. Odozgo sa Kule puca vidik na grad. U strmoj, tesnoj ulici odmah ćete po veseloj graji dece saznati za lokaciju nedovršene kuće Nešića.

Desetočana porodica Nešić: Žive u naselju Kula, na brdu poviše Vladičinog Hana, u najsiromašnijem gradu u Srbiji

 

Povod dolaska ekipe "Vesti" ovoj mnogočlanoj porodici je donacija koju su dobili od dobročiniteljke Radmile Božić iz Kanbere, u iznosu od 210 evra u dinarskoj protivrednosti.

O prispeću priloga plemenite Rade Božić, koja je zajedno sa prijateljima prikupila ovu pomoć na proslavi rođendana, već smo pisali, a glava porodice Goran Nešić, dar je ubrzo podigao u obližnjoj banci.

Dobročiniteljka Radmila Božić iz Kanbere

Ovaj vredni 43-godišnji poljoprivrednik i nadničar, kao i njegova tri godine mlađa žena Negoslava, domaćica, dočekali su nas sa osmehom na licu. Dolazimo do visoke nedovršene kuće, nakalemljene na strminu, u useku brda. Penjemo se stepenicama i ulazimo u prostranu sobu sa kuhinjom. Kupatilo je bez pločica, ali sa kadom, tekućom vodom... Tu je još jedna omanja soba za sve Nešiće.

- Pre svega, hvala dragoj Radi Božić i svim njenim prijateljima do neba! Stostruko im se vratilo. Novac trošimo kako treba, na najnužnije potrebe. Deo ćemo sačuvati i za prinovu, pošto ćemo tada biti najviše izloženi troškovima. Ne smemo da dozvolimo da bilo ko bude gladan. Ne rađamo decu da bi bila siromasi. Kad god ima posla, idem u obližnju šumu u seču drva. Sa testerom sam pravi majstor i za dan, od jutra do mraka, napornog rada uzmem 20 evra. Jeste teško i opasno, ali navikao sam. Stekao sam iskustvo i radim. Snaga me još drži. Mora se, samo što posla nema često. Bavim se i

poljoprivrednim radovima u planinskom selu Urvič, koje je između Hana i Džepa. Tamo su mi ostareli roditelji. Otac se drži i pomaže nam, a majka je više u postelji zbog bolesti. Imamo dve krave, koje nas hrane. Sad smo ostavili još jedno žensko tele, tako da za mleko ne brinemo. Tu su svinje, kokoške i baštica. Bez toga, ne znam kako bismo... - kaže Goran, kome je rodbina ustupila nedovršenu kuću.

U međuvremenu, pozdravljamo se sa njegovom decom. Tu su: Milan (14), Aleksandra (13), Luka (10), Vesna (8), Andreja (7), Jelena (5), Lena (3) i najmlađa Dunja, koja ima 15 meseci. U kući Nešića su graja i smeh. Deca su vesela i to pokazuju. Nekome se i uvek nešto prijede, ali majka Negoslava pazi da su svi podjednako namireni.

- Hleba uvek imamo. Mesim i pečem u tepsiji. Toga mora da ima, ali i mleka, sira, krompira, malo zimnice. Mesim im i pite. Važno je da nisu gladni, da idu u školu i uče, a ovi najmlađi da se igraju i budu radosni. Kad su svi na okupu, priči nikad kraja, kao i sitnim nestašlucima, a to znači da su zdravi i živahni, što donosi radost meni i Goranu - ističe Negoslava.

Starija deca idu u školu u Hanu. Milan je u osmom razredu, nema jedinica, mada nema još ni petica. Aleksandra je u sedmom, bori se da bude vrlo dobra, Luka je u četvrtom, Veljko u drugom, a Andreja u prvom razredu, i oni su zapeli da budu odlični. Jelena i Lena su u predškolskom i vole da crtaju, stalno traže blokove i bojice.
 

Zahvaljujući prilozima plemenitih čitalaca "Vesti", takođe iz Australije, o čemu smo pisali, Aleksandra i Vesna su bile na ekskurziji. Pune su prelepih utisaka. Čini im se da nikad nisu bile toliko srećne. Aleksandra je videla i obišla Beograd i Novi Sad, a Vesna Vranje i Vranjsku Banju. Iako, ovoj porodici uvek nešto nedostaje u materijalnom smislu, ljubavi imaju napretek.

Deca rastu, smenjuju se i godišnja doba, pa im adekvatne garderobe često ponestane. To im stvara najveće probleme, ali optimisti su. Zahvaljujući dobrim ljudima, kupiće se svima po nešto. Negoslava ima svesku u kojoj piše šta treba kupiti, po redu. Nema za sve u isto vreme.

- Molimo Boga da glavešine iz opštine sagledaju Gorana i nađu mu bilo kakvo stalno zaposlenje. Zbog dece! Da njima olakšaju život koliko je to moguće. Mi se ne žalimo, radićemo. Ali, godine će činiti svoje, Goran neće moći da radi od jutra do mraka po šumama. Obećali su mu neko radno mesto, a nama nije preostalo ništa drugo nego da im verujemo - kaže Negoslava na rastanku.