Deca sa kazana narodne kuhinje

Posle teksta u Nedeljnom broju "Vesti" pod nazivom "Život pod jednom sijalicom" i objave na našem portalu, stigle su i prve lepe vesti u dom 33-godišnje Jasmine Milošević i 36-godišnjeg Zdravča Petrova sa četvoro njihove maloletne dece: Anđelom (16), Marijom (10), Stefanom (9) i Lazarom (7) iz vranjskog naselja Raška.

Jakne i slatkiši doneli radost: Anđela, Stefan, Lazar, Jasmina i Marija

 

Uoči Božića stigao je vredan poklon-paket naše čitateljke Rajke Pavović iz Ženeve, rodom iz Crne Gore a koja stalno pomaže nevoljnike i posebno izbeglice iz Bosne ličnim prilozima ali i posredstvom pravoslavne crkve. O našoj donatorki znamo još samo to da se rado odaziva i bez apela, ali i to da je unela radost među najmlađe članove ove familije.

"Dobili smo četiri zimske jakne, za svako dete po jednu i paket sa slatkišima koja su deca odmah u slast pojela. Dugo tako nešto nisu jela, pa su zbog preterane želje i halapljivosti odbolovali slatke poklone. Morala sam čaj da im kuvam da im se umire stomačići - kaže majka Jasmina koja se od srca zahvaljuje dobrotvorki, drago joj što se neko setio i njih, ubogih.

Veća sekira od njega: Stefan

 

Jasmina i Zdravčo žive nevenčani punih 17 godina, jer, kažu, nisu imali novac za "to parče papira". Njih šestoro od 150 evra dečjeg dodatka i socijalne pomoći. Zdravčo je retko kod kuće, stalno je u nadnici. Ali, posla sve manje. Da nije narodnog kazana, teško da bi decu spasli od gladi. Do skora zbog dugova nisu imali struju, posle pet godina ponovo im je priključena. Imaju jednu sijalicu u kućici koja svetli kako bi deca mogla da uče. U drugoj sobi je lampa na gas. Pet godina bili uz sveće, kao živi mrtvaci, a sve zbog duga koji je napravio Zdravčov pokojni otac. Oboje su bez posla. Imaju završenu osnovnu školu. On je nekada radio građevinske poslove, a Jasmina je bila zaposlena u "Koštani". Žrtve su tranzicije u svojim firmama i žale za minulim vremenima kad su mogli barem da sebi i deci priušte hranu i odeću.

- Gledamo samo da smo siti. Bojimo se gladi kao čume. Da nije narodne kuhinje, ne znam kako bismo preživeli. Najlepše su makarone... Moja deca ne znaju šta je meso. Spremam im krompir i pasulj, mesim hleb. Donose nam ljudi... Platimo kad imamo. Bojimo se i bolesti. Šporet je odavno progoreo, založim samo kad se deca vrate iz škole. Malo posede, ispričaju šta jedu drugi za užinu, a oni gledaju 堠i pravac u krevet. Zdravčo spava u hladnoj sobi, obuče kapu i jaknu, pokrije se... Ovde ložimo, ali ležemo obučeni, nabacamo ćebad i nikad da se ugrejemo - uzdiše Jasmina.

Njihova nedovršena kuća u naselju Raška razlikuje se od ostalih. Polomljene tarabe, nebetonirano dvorište, česma, mačka i pas Musa. Ostaci šuta od maltera vode od kapijice do dve prostorije koje su njihov dom. Zidovi kućice neizmalterisani, vide se pukotine. Pod je od utabane zemlje, umesto plafona su letve. "Sve je sklepano na brzinu, da ne ostanemo na ulici. Kad si sirotinja sve je dobro...", kaže Jasmina pokazujući u sobi sto, klupu i jednu stolicu, rasklimatani krevet i kredenac. Sve odbačeno od onih koji su imale više sreće od njih. Na stolu flaše s kojima se zahvata voda. S jednog kraja sobička na drugi obešena žica za veš na kojoj vise jorgani i dečja garderoba. . Jasmina pere ručno, na česmi u dvorištu. Uprkos svemu, deca su čista i vaspitana. Treba obezbediti mnogo toga, a nema se. Zdravča ne može da spava. Ustaje u noć. Šeta po dvorištu... Ode na pijacu gde se okupljaju nadničari, izmrzne dva-tri sata, a posla nema.