Došlo vreme da ne gladujemo

Do sela Stropsko u okolini Vranja i stare kuće siromašne trinaestočlane porodice Ljubisavljević stižemo kada se na jugozapadu grada isključimo sa asfaltnog puta na zemljani, koji se krivudavo spušta prema Stropskoj reci i crkvi Svete Petke.

ZDRAVI I RUMENI: Dragana Ljubisavljević s delom porodice

 

U neposrednoj blizini omanji plastenik, a sa leve strane neuređeno dvorište i u pročelju kuća gde nas veselo dočekuju majka Dragana sa 15-godišnjom Milicom, šestogodišnjom Natalijom i četvorogodišnjom Dijanom. U sobi spavaju dvogodišnji Milan i šestomesečna beba Martina. Glava kuće Dragan je u nadnici u susednom selu Dapčevac a deca: Aleksandra (15), Anđela (14), Kristina (13), Anastasija (11), Adrijana (10) i Tamara (9) su u školi.

Iz kuće trče bosonoge Dijana i Natalija iako je zubato sunce... Tako su navikle, kaže majka, pa kad i ima obuće, one po starom, zaborave da obuku. Dolaze da pozdrave novinare "Vesti", da nas odvuku u jedan sobičak natrpan do vrha, da nam pokažu kakve su lepe stvari dobili koje su im doterane kombijem sa poklon paketom, a dar je dobrotvorke Stane Jovanović i njenog sina Dragutina iz Nemačke koja je danima pažljivo i s ljubavlju birala odeću, obuću, dušeke pa čak i televizore iz Crkvenog centra SPC u Minhenu.

- Hvala im, puno im hvala, ovo je premija na lutriji, tako nekako dođe. Nikad ništa bolje nismo dobili, deca su presrećna, posebno se raduju televizoru, a meni milo zbog kolica za bebu. Šetaćemo je ovde po dvorištu, ima prostora koliko hoćemo. Dobili smo puno toga što je unelo radost u kuću i odagnalo naše svakodnevne brige: ima tu odeće, obuće za sve nas, posteljine, dva dušeka, sredstva za ličnu higijenu, hrane. Vidi se da je to birala neka dobra ruka - oduševljeni su domaćini.

Gledaju TV na smenu: Dar iz Minhena Red pred televizorom Samo je ton utišan, televizor Ljubisavljevići ne gase, stoji na vrhu kredenca i gledaju na smenu. Posla ima oko koza i svinja koje čuvaju i koje im život znače, a nabavili su ih zahvaljujući donacijama čitalaca "Vesti". Najvrednija je šestogodišnja Natalija koja čas trči kod koza da nam ih pokaže, čas nosi kukuruz da nahrani dve svinje. Koliko deca vole svoje stado koza govori činjenica da su im dali imena: Sandra, Cica, Beka, Milica, Jovanka i Mici. Jarac se zove Šarko.

- Zahvaljujući donaciji čitalaca koja nam je došla kao kec na jedanaest, okupili smo malo stado od šest koza i jednog jarca. Kupili smo još jedno svinjče, pa će dečica zimi omastiti brk... Imamo mleka i sira, radimo svi i kad podelimo posao sve ide kao po loju. Sad zahvaljujući kozjem mleku, hvala Bogu i dobrotvorima, deca se ne razboljevaju, nema prehlada kod nas... I ako nešto stigne to se "otrepće" na nogama. Pogledajte ove što spavaju, Milana i bebu Martinu, obrašćići im okrugli, crveni, jedri... Život nam se promenio iz temelja, siromašni smo još, ali gladi i bede više nema. Nećemo da se žalimo, vreme je da se radujemo i zahvaljujemo - kaže Dragana koja tri puta dnevno spremi po 11 obroka, samo za mališane.

Moramo da se rastanemo, poručujemo da nas obaveštavaju kako žive jer ide zime i neće biti lako da se prehrani 11-oro dece od dnevnica nadničara Dragana. Posla će biti sve manje. "Samo da je zdravlja, da nam deca nisu gladna, ništa drugo ne želimo", ispraća nas presrećna Dragana.