Pomozite mom sinu!

Slika Violete Vulić objavljena je prvi i poslednji put na Humanitarnom mostu 9. septembra 2005, kad su naši reporteri obišli kamp Kaluđerica gde su godinama u predgrađu Beograda bili smešteni prognanici s Kosmeta, u barakama bez vode i kanalizacije. Tada se, iako proterana s ognjišta iz sela Rudice 1999. s teško bolesnim sinom Nebojšom, suprugom Radosavom i ćerkom Sanjom, nije žalila na usud, tada se zahvaljivala na poklon paketu nepoznatom donatoru iz Rozenburga.

I kamen bi proplakao: Nebojša Vulić

Danas ova četvoročlana porodica obitava u Vinči, u malom stanu, na ivici egzistencije, ali ni posle devet godina potucanja od nemila do nedraga nisu uspeli da se obezbede bolji život 17-godišnjem sinu, od rođenja obolelom od cerebralne paralize. I ono što nije javno izustila davnih godina, izašlo je kao vapaj iz usta 42-godišnje majke kada se pojavila u našem beogradskom dopisništvu.

- Molim vas, preklinjem vas, pomozite mom sinu - bile su njene prve reči, a želja kao i uvek usmerena na jedinca kome su tada život spasavali na Institutu za majku i dete.

Danima su se lekari borili protiv sepse, visoke temperature i ogromnih rana po telu nesrećnog mladića, nastalih usled neprekidnog ležanja.

- Ne tražim mnogo, samo da nam se obezbedi aspirator za Nebojšu jer kada dođe kući iz bolnice, mora imati ovaj aparat, bez njega mu nema života. A ni nama - kaže Violeta, koja sate i sate provodi uz sinovljev krevet, kupuje u privatnim apotekama mast "fibrolan"

protiv dekubitusa, masira ga i blaži boli majčinom rukom i glasom. Nažalost, Nebojša je i danas na Institutu, iako je otrgnut od smrti, kući ne može jer spasonosni uređaj, koji radi i na baterije i na struju, košta oko 40.000 dinara (337 evra). I ne može da se dobije preko zdravstvenog osiguranja. A Vulići nemaju odakle da ga kupe, iako ga prodaju razne medicinske kuće u Beogradu.