Živimo život o kakvom smo oduvek maštali!

Posredstvom Redakcije "Vesti" iz Bad Filbela, nedavno je stigao poklon-paket anonimne donatorke iz Minhena, zajedno sa kovertom od 600 evra, koju je ova žena dobrog srca namenila 15-godišnjoj Jasmini Stamenković iz planinskog sela Smiljević kod Vranja, kao šestomesečnu stipendiju za nastavak školovanja, o kome je ova devojčica do skoro samo maštala.

Vikendom svi na okupu: Porodica Stamenković

Njeni snovi da ima lepši i sigurniji dom, kao i da se bori za svoju lepšu i bolju budućnost, ostvareni su u potpunosti. I to zahvaljujući Nebojši Stojanoviću iz Ciriha i njegovim prijateljima iz rodnog sela Žbevac, koji su rešili njihove osnovne egzistencijalne probleme, kao i ovoj ženi plemenitog srca i duše, koja joj je i prošle godine poslala stipendiju u istoj vrednosti. Kako je ova pomoć stigla sa malim zakašnjenjem, to je i Jasmina odlučila da školovanje započne naredne godine.

Kao i mnoga omladina, kojoj teško ekonomsko stanje u državi često nameće put kojim mora da hodi, umesto daljeg obrazovanja, nažalost, izabrala je da uči frizerski zanat u Bujanovcu, samim tim, i da odraste pre vremena. To smo saznali kada smo ovu devojčicu posetili u novom domu u selu Žbevac, kako bi joj uručili darove donatorke iz Nemačke. Tom prilikom, objasnila nam je i zašto se u novu kuću preselila samo sa starijim bratom Srđanom, a ne sa celom porodicom: ocem Branislavom, majkom Sunčicom, sestrom Milicom (14) i braćom Stefanom (19) i Milošem (10).
 

- Hvala od srca toj dobroj dami iz Minhena, koja je poslala ovu vrednu novčanu pomoć za moje školovanje. Jesenas nisam mogla da se upišem u željenu školu, jer smo zakasnili i nisam mogla da dobijem dom u Vranju, gde bih stanovala što je bilo najvažnije. Razmislivši dobro šta mi je činiti, naravno i u dogovoru sa roditeljima, odlučili smo da bi najsigurnije za mene, ipak, bilo da učim zanat. Sada mogu na miru, rasterećeno da učim i postanem dobar frizer. Imaću dovoljno za mesečnu autobusku kartu i to me čini mnogo srećnom. Dobročiniteljka iz Minhena, kao i naš Nebojša, sve su promenili u našim životima onog dana kada su pročitavši u "Vestima" o našoj sudbini rešili da nam pomognu. Nebojša nam je kupio kuću sa imanjem u Žbevcu, selu bogom danom za život. Stariji brat Stefan, takođe, počinje da uči za vulkanizera, tako da smo se nas dvoje prvi preselili u novi dom, odakle nam je sve bliže i pristupačnije. Od kada smo tu, mnogo nam pomažu i Nebojšini prijatelji, tako da smo se odmah snašli. Otac i majka, kao i ostala braća i sestra Milica, biće ovde za vikend. Milica i Miloš pohađaju nastavu u centralnoj školi u planinskom selu Vlase i tamo treba da završe školsku godinu. U rodnom selu Smiljević imamo dve krave koje čuvamo ispod prostorije u kojoj smo živeli. Sreća, pa ove zime nije bilo snega, inače, kuća bi se urušila, a šta bi bilo sa nama ko to zna?! Hvala svima do neba! Moje suze od sreće, moja ljubav iz srca da ih prati kroz život i samo dobrog i lepog da im unosi u domove - priča uzbuđeno Jasmina.

Nedugo potom, krenuli smo sa njom na njeno novo "radno" mesto u Bujanovac, kojim je želela da se pohvali.

- Sada je na nama da radimo, da se izborimo za svoju budućnost, da budemo srećna porodica! Pošto ću ja raditi, odlučili smo da novac koji nam je stigao od dobrotvorke iz Nemačke, ipak, utrošimo na izgradnju štale za krave. Nadamo se da nam neće zameriti. Nama to mnogo znači i omogućava bezbrižniju budućnost. Ljudi iz sela nam u svemu pomažu. Svinjac imamo, pa ćemo i svinje da čuvamo, ako Bog da - navodi vidno raspoložena Jasmina.

Pored kuće, Stamenkovićima je kupljeno i imanje od jednog hektara sa voćnjakom. Da bi Jasmina i Srđan počeli da uče i rade, pobrinuli su se prijatelji Nebojše Stojanovića. Stefan je spreman da krene na posao, da radi i jednog dana postrane vulkanizer. Do skora je za njega, takođe, to bio samo san. Živeći u kući na jednom od visova, nakalemljenoj na steni, koja je pretila da se uruši, razmišljao je danima šta će biti s njima, jer izlaza nije video.

- Život je čudo! Za našu sudbinu su mnogi znali. Dolazili su da nas slikaju, obećavali sve i svašta, ali ništa od toga nije bilo. Od momenta kada je izašao članak u "Vestima", naš život je počeo da se menja nabolje. Dobili smo nešto novaca, kupili hranu za celu zimu što do tada nismo mogli, dobili smo pakete sa odećom i obućom. Imali smo, po prvi put svi da se obučemo u novo i čisto. I evo, na kraju kuća i posao. Još mislim da sanjam, kao i cela naša porodica. Našoj sreći nema kraja! - priča u dahu Srđan.

Njegov dobročinitelj, Nebojša Stojanović, koji živi u Cirihu, a rodom je iz Žbevca, inicijator je akcije tokom koje bi se kupovale napuštene kuće i imanja u selu, kako bi se naselile porodice poput Stamenkovića. Selo bi oživelo, a škola bila puna đaka. Žbevac je pod bujanovačkom opštinom, gde su na vlasti Albanci, ali čitav kraj je naseljen Srbima i graniči se sa opštinom Vranje. Jedno je od najuređenijih sela na jugu Srbije. Svi putevi do zaseoka su asfaltirani, imaju struju, ulično osvetljenje, vodovod, centralnu školu, zdravstvenu i veterinarsku stanicu, stadion i fudbalski klub, prelepo uređenu crkvu...

Zemlja je plodna, kraj je idelan za poljoprivredu, stočarstvo i voćarstvo. Ima nekoliko manjih privatnih firmi, a najveća fabrika je Simpova "Kondiva", koja prozvodi bombone i slatkiše.