Ostadosmo sami i pusti

Tomislavu Pešiću i njegovoj supruzi Stanislavki iz planinskog sela Nova Brezovica, zaseoka Anđelinkovci, reporteri "Vesti" nedavno su uručili paket koji su im poslali dobročinitelji Radmila i Slobodan Stefanović iz Blekburna u Australiji. Ovi pokloni veoma su ih obradovali, ali i izmamili suze nespokoja na naboranim i bolešću ispošćenim licima.

Otišla od kuće: Slavka Pešić

 

- Torba je puna odeće i slatkiša, hvala im na darovima, a pre svega na pažnji. Koliko vidimo, garderoba bi najviše odgovarala našoj Stanki. Pokušaćemo da joj to sve dostavimo, pošto ona više ne živi sa nama. Ostali smo sami, u planinskoj zabiti prepušteni sudbini, a ona je crna i teška. Ne dao Bog nikome ovo što je nas snašlo.

- Stanka je otišla od nas, ne želi više da nas viđa. Znamo da je u Vranju i da živi sa svojim izabranikom, u nekoj porodici za koju smo čuli da je dobra i domaćinska. Sa jedne strane, srećni smo, a sa druge, bojimo se za nju, pošto je ona duševno obolela - priča vidno namučen Tomislav.

Čitamo mu pismo dobročinitelja iz daleka, koje se završava:
"Pokušavamo da pomognemo koliko možemo, pa se nadamo da ćete u ovoj torbi naći ponešto za sebe. Najviše je stvari, ipak, za Stanku, pošto smo spremajući paket, uglavnom, mislili na nju. Želimo vam mnogo zdravlja, da pazite i čuvate jedni druge."

Saslušavši ove reči, Toma sagnute glave krije suze od nas. Njegova druga ćerka Jelena, ove jeseni je isto učinila. Saznali su da se udala za nekog čoveka u planinskom selu Žapsko, prema manastiru Svetog Stefana.

Jedva sam poneo paket: Tomislav Pešić

Zato Pešići retko kad imaju razloga za radost. U njihov sirotinjski dom posetioci ne navraćaju, sirotinja ih pritisla, a i bolesti ih ne zaobilaze. Tomislav vidi samo na jedno oko, a sa reumom se bori i danju i noću, dok je supruga Stanislavka davno izgubila sluh.

Žive bez ikakvih prihoda, jer na to nemaju pravo zbog vlasništva nad šumom, od koje nemaju koristi. Samo zahvaljujući pomoći dobrih ljudi, uspeli su nekako da prežive. Ćerke su otišle, oni su ostali sami, pa je i glad zakucala na njihova trošna vrata.

- Teško je. Samoća, bolest i nemaština ubijaju. Svakog dana kad se probudimo i otvorimo oči, zaplačemo se i pitamo zašto nas dragi Bog nije uzeo sebi? Spas je samo pod zemljom, a na zemlji su goleme muke - rastajemo se sa Tomislavom koji prljavim rukavom kaputa briše suze iz zamagljenih očiju.