U školsku klupu, ipak, dogodine

Čitateljka "Vesti" iz Minhena, rodom iz Vojvodine, koja već pune četiri decenije živi u Nemačkoj, nedavno je izrazila želju da pomogne 15-godišnjoj Jasmini Stamenković iz sela Smiljević, kod Vranja, da nastavi školovanje, o čemu smo već pisali. Ono što je obećala, to je i ispunila poslavši ovoj siromašnoj devojci posredstvom naše Redakcije šestomesečnu stipendiju od 600 evra, kao i dva poklon-paketa. Vredni darovi bili su povod da reporteri "Vesti" ponovo posete porodicu Stamenković i predaju im pomoć dobročiniteljke iz Minhena.

Nažalost, uprkos velikom trudu i volji, devojčica nije uspela da nastavi školovanje i moraće da sačeka narednu godinu zato što je zakasnila s upisom u đački internat i školu u Vranju. Mnogobrojne molbe upravi Doma učenika u Vranju, da se siromašno dete upiše kako bi nastavilo školovanje, nisu urodile plodom. Uporan i samo jedan odgovor glasio je: "Nema mesta, kasnite!"

- Do suza me je dirnula briga te dobre žene. Hvala joj do neba, pošto zasigurno znam da bih nastavkom školovanja promenila život nabolje. Poslala mi je i dva paketa. U jednom prelepu garderobu, a u drugom dosta kozmetike za celu porodicu, sve je super, oduševljeni smo! Taman sam se ponadala da ću ovu garderobu nositi kad krenem u školu, ali to se nije ostvarilo - kaže Jasmina i nastavlja da priča o mukama s upisom u školu:
 

Branislav Stamenković sa sinom Stefanom

- Škola za frizerke u Vranju ne postoji. Mora da se nađe neka vlasnica radnje koja bi me primila da učim zanat, a posle tri godine bih polagala stručni ispit. To me zanima, ali kako je posla sve manje, niko više nikog ne prima, a drugo, morala bih da stanujem privatno. Otac me ne pušta privatno jer nisam navikla da sama stanujem u nekoj sobi i vodim računa o stanu i sebi. Možda bih i mogla, ali otac ne želi da rizikuje. Nikad nisam otišla od kuće dalje od centralnog sela Vlase, a u Vranje kad odem, to je sa ocem i majkom nakratko. Velik je grad i strahuju da me, ako nisam u Domu, vrebaju razne opasnosti. Moja želja je bila i da u upišem neku stručnu srednju školu. Nikad se nisam odvajala od kuće, a moje školovanje bilo je vezano za odlazak u Vranje i dobijanje mesta u Domu učenika, gde se stanuje i postoji menza. Mnogi uticajni ljudi su pokušali da me upišu u Dom, ali nisu mogli jer nije bilo mesta. Kasnili smo, i to mnogo. Mesta se rezervišu još leti, a zbog brojnih urgiranja, kako su nam prijatelji rekli, u Domu ima prekobrojnih.

Iako je zahvaljujući nekim dobrim ljudima i posredovanju reportera "Vesti" uspela da nađe mesto u Tehničkoj školi, smer kompjutersko upravljanje, nažalost, nije krenula u školu pošto nije bilo mesta u Domu učenika.

- Odlučili smo da 500 evra ostavimo na štednoj knjižici za upis i školovanje sledeće godine. A ostatak ćemo da potrošimo na nešto što nam bude najpotrebnije jer nam svega fali. Važno je da smo vratili dugove, da imamo hrane, brašna i ostalo za celu zimu. Nas je petoro dece, sa majkom i ocem, sedmoro. Jedemo mnogo hleba i zato trošimo i mnogo brašna. Zahvaljujući toj divnoj ženi, sada ćemo imati i nešto drugo osim hleba - priča Jasmina.

Njena braća Srđan (22) i Stefan (18) su završili osnovnu školu i nemaju posla. Mlađi Stefan, kad ga neko pozove, ide da seče drva. Težak je to posao, ali drugi nema. Stariji je bolešljiv i ne može da radi teške fizičke poslove. Nemaju zemlju, nemaju nikakvu mehanizaciju, samim tim, nemaju ni kod kuće šta da rade. Zato se snalaze kako znaju i umeju.

Trošni dom Stamenkovića

 

- Idemo da radimo kod drugih da bi nam dali seno za dve krave, koje smo krvavo stekli i jednu svinju da prehranimo za zimu. Ovo što smo dobili su "žive" pare, toliko nikad nismo videli u životu. Sada je malo lakše. Teški poslove, biće odloženi na neko vreme, pošto nam za ceo dan rada daju toliko male dnevnice, da od toga ne možemo da preživimo ni nekoliko dana - rekao je Stefan.

Tokom posete Stamenkovićima, saznali smo i da je Jasmini stiglo još 100 evra, dar ugostiteljskog društva El Paso iz Gohe u Nemačkoj. Od tog novca odlučili su da kupe daske i završe poljski klozet, za koji do sada nisu imali sredstava.

- Želimo da se zahvalimo i tim dobrim ljudima iz ugostiteljskog društva. Njihovom novčanom podrškom uspećemo da završimo poljski WC, a to nam mnogo znači. Kod nas od prečeg uvek ima preče, pa to do sad nismo uspeli da realizujemo - istakla je Jasmina, čiji dom nije siguran.

Kuća građena od čerpića i blata, ko zna kad, sva je ispucala, pa na nekim mestima vire letve, grede, a krov je bez svih crepova. Gde nema crepa, tu je lesonit i lim. Unutra, jedna veća soba, jedna manja i tesan hodnik, tuga pregolema. Odlazimo od Stamenkovića, čiji osmesi govore više od hiljadu reči. Istina, njihovim problemima tu nije kraj, ali održava ih nada da će bolje sutra jednom doći.