Začarani krug zle sudbine

Koliko je puta dosad anonimni donator iz Nemačke uputio redovnu mesečnu pomoć od 55 evra obolelom ratniku 38-godišnjem Dejanu Miloševiću iz Vranja i njegovoj majci Vesni, teško je izbrojiti. Naravno, njegov prilog nije izostao ni ovog puta. Miloševićima će novac poslužiti za kupovinu lekova, neophodnih za lečenje Dejana, koji muku muči sa ranama oko zgloba desne noge, posledica ratnih smrzavanja na srpskoj Romaniji.

Neprestane muke: Dejan Milošević sa majkom Vesnom

I, dok uručujemo dar majci Vesni, koja brine o nevoljnom sinu, oči joj se pune suzama. Trenutno, žive samo od donacije ovog dobrotvora, pošto Vesna, zaposlena u Jumku, ne prima platu mesecima. Snalazi se na sve načine. Pomažu joj prijateljice koje imaju bašte, a daju joj i malo para na zajam.

- Nikad u gorem materijalnom stanju nismo bili. Počeli smo da preskačemo obroke. Jedem jednom dnevno u fabrici, i to je sve. Meni je dovoljno i tanjir čorbe. Sve ostalo, ako ima, mora da je za Dejana. Gledam da on ima dva puta da jede: pasulj, krompir, paprike i paradajz na sto načina. Nemamo para. To što dobijem od prijateljica iz bašte maksimalno koristim. Ako ostane koji dinar, čekam da se završi pijac i kupim nešto, ono škrat, poluskapano. Teška beda je zakucala na naša vrata. Da nije tog divnog čoveka i njegove pomoći ne smem ni da pomislim šta bi sa nama bilo. Hvala mu po hiljadu puta - priča i uzdiše Vesna.

Izobličila se u licu. Nema novac za lekove, za njen povišeni krvni pritisak. Njen spas je, kako kaže, odlazak na biro uz socijalni program ili odlazak u penziju.

- Koliko puta su me stavljali na listu za socijalni program, više ni sama ne znam. Sada sam na prvom mestu od 1. januara 2014. Ma, ne verujem im, samo me lažu. Zvanično u penziju bi trebalo da odem sledeće godine na jesen. Ako do tada ostanemo živi, biće dobro. Koliko god da je visina penzije, to bi za nas bio spas. Znali bi sigurno da ćemo svakog meseca imati koji dinar da preživimo, a ne kao sada - ništa - širi ruke Vesna, ne verujući da su ih snašle nevolje, kao onda kad smo ih prvi put našli, pre osam godina, u stanu bez grejanja, vode, struje, kanalizacije...

Tako je, nažalost i danas, u naselju Čerenac na obodu grada, gde su se na divlje uselili sa brojnim porodicama iz Jumka, pošto je zgrada u vlasništvu fabrike.

- Zatekli ste mene i Dejana u hladnoj sobi, sa jednim krevetom, pokrivene ćebadima i jorganom. Tako smo ležali satima, ali bili smo mlađi. Sada nas ponovo to čeka. Nemamo para za drva, a treba nam osam kubnih metara. To košta 240 evra! Eh tugo, odakle, ljudi slatki? Strepim od najgoreg. Gotovi smo, smrznućemo se. A, šta će biti sa Dejanovom nogom, sa njim? - plače Vesna.

Težak je, pretežak, vazduh u sobi Miloševića. Sakupio se sav čemer života nedostojnog ljudi. Njih država neće ni da pogleda. To ih najviše boli.