Anđelino novo srce veselo kuca

Posle šest meseci provedenih u austrijskoj prestonici, gde joj je uspešno izvršena transplantacija srca, kao i neophodnog oporavka, 13-godišnja Anđela Aleksić iz planinskog sela Borovac kod Bujanovca vratila se kući, ne krijući radost što je ponovo u zagrljaju najmilijih. Sredstva od 100.000 evra, koliko je koštala transplantacija, podsećamo, sakupljena su u akciji započetoj na inicijativu Ljubinke - Bube Milovanović, koja vodi NVO Životna pomoć u Vranju, kao i plemenitim čitaocima "Vesti" koji su često posredstvom Humanitarnog mosta izražavali solidarnost šaljući donacije za Anđelino novo srce.

Porodica ponovo na okupu: Anđela sa roditeljima Marinom i Slavoljubom, bratom Mihajlom i sestrom Jovanom

 

Zahvaljujući slozi sugrađana i humanih zemljaka u dijaspori, ova devojčica je tako pre pola godine krenula put izlečenja. Srećom, pokazalo se, veoma uspešnog. Zato sada u kući Aleksića, sreći nema kraja. Njihova miljenica je živa i zdrava, vesela i čila, puna energije što pokazuje igrajući badminton u dvorištu sa sestrom Jovanom.
 

- Imali smo sreću. Bog i dobri ljudi su tako hteli, da naše zlato nastavi da živi. Kad smo se čuli pred polazak za Beč, 2. januara ove godine, rekla mi je: "Baba, ne plači, vratiću se. Volim vas sve i hoću da živim" - govori kroz suze radosnice baka Ratka.

Anđela ne skriva radost, sve je zanima, dvorište, voćnjaci, škola, društvo... Njen put od beznađa i minimalnih šansi da dođe do novog srca, pa do ozdravljenja i igre u dvorištu bio je trnovit, pun neizvesnosti za nju i roditelje, koji noćima nisu spavali od brige i straha za život svog deteta.

- Osećam se - nikad bolje! Hvala svima koji su novčanom pomoći i dobrim željama omogućili da živim. U Beč sam otišla teška samo 27 kilograma, a sada imam 48. Za pola godine sam porasla 11 centimetara. Pre operacije, srce mi je radilo sa 18 odsto kapaciteta, a sada punom parom! Sve vas volim, najviše na svetu - poručuje vidno uzbuđena Anđela.

Njen put do izlečenja je prava filmska priča, sa zapletom i raspletom, nalik na trilere.
- Još 2009. lekari su uvideli da nešto nije u redu sa Anđelinim srcem. Odveli smo je u Beograd, na Institut za majku i dete. Posle brojnih analiza, saznali smo da je novo srce Anđelin jedini spas, a suma za operaciju pregolema - priseća se 31-godišnja majka Marina.
 

Uživa u igri sa drugarima: Anđela Aleksić

 

Otišli su kod rođaka, saopštili mu kakva je situacija sa malom Anđelom, a onda se vratili za Borovac razmišljući o ogromnom novcu koji je potreban za operaciju. Tada je na scenu stupila Ljubinka - Buba Milovanović iz Životne pomoći. Ova humana žena učinila je bezbroj dobrih dela, ali joj je akcija koju je pokrenula za malu Anđelu najdraža.

Anđela pre operacije

Dobar splet okolnosti

- Igrom slučaja vraćali smo se porodično iz Makedonije preko graničnog prelaza Prohor Pčinjski. Carinik nas je prepoznao i ispričao nam o Anđeli za čiju je nevolju saznao od njenih rođaka. Odmah sam rekla sebi: "Moraš da pokušaš sve da pomogneš detetu." Angažovala sam se maksimalno kako bi ljudi posredstvom što više medija saznali za priču o teškoj sudbini male Anđele Aleksić, čiji roditelji žive od sitne poljoprivrede, sa troje dece. Mnogi su mi govorili da je to uzaludna misija, da je velika je suma, da treba država da se uključi i plati. Ali, onda se spas pojavio u liku i delu Dragana Tomića, predsednika HK Simpo - priča uzbuđeno Ljubinka.

Ovaj dobri čovek je letujući u Grčkoj, slučajno posredstvom satelitskog programa RTS-a, saznao o borbi male Anđele za život. To ga je potreslo do suza. Zato je odmah pošto se vratio u Vranje pozvao Bubu kako bi saznao šta mogu da urade.
 

- Pokrenuli smo akciju. Najveći donatori su bili Simpo i njihovi poslovni partneri, zatim Dragan Tomić i njegov sin Goran, potom Osnovno i Okružno tužilaštvo u Vranju, koje je uplatilo oko 30.000 evra, potom brojni anonimni donatori od 50 evra do 4.000 evra, iz zemlje i inostranstva. Uključila se naša dijaspora koja je veliku pomoć dala prilikom boravka u Beču. Naravno, nikako ne smemo zaboraviti vladiku Irineja Bulovića sa čijim smo blagoslovom otišli u Beč, 2. januara 2013. - kaže Ljubinka, na čiju priču se nadovezuje majka Marina Aleksić:
 

U društvu svojih dobročinitelja: Anđela Aleksić sa Ljubinkom Milovanović i Dejanom Tričkovićem, predsednikom SO Vranje

 

- Znali smo da je to ogromna suma, da je procedura zahtevna i neizvesna, ali nešto nam nije davalo mira. Valjda roditeljski instinkt da se boriš za dete do poslednjeg trenutka. Sreća u životu, Bog na nebu i dobri ljudi širom sveta učinili su svoje - spasli nam dete! Čekali smo da nas pozovu na kliniku AKH. Svaki dan je donosio neizvesnost. Anđelino srce je sve slabije kucalo. A onda su nas pozvali 2. januara. Već narednog dana izvršena je transplantacija srca, pošto se poklopilo to da je pronađen odgovarajući donor i srce za Anđelu. Posle nedelju dana, mi smo je prvi put posetili i zaplakali od sreće.

I rođendan u Beču

Anđela je u Beču imala posebnu pažnju doktora i medicinskog osoblja, ali i naših ljudi iz tamošnje crkvene opštine. U martu su joj doneli i tortu za rođendan.

- Bila sam presrećna. Torta, svećice i pesmica... Neverovatan osećaj. Mnogo sam lepih trenutaka doživela od ljudi tamo, a posebno sam dirnuta kad se preko megafona javio neki čika na srpskom, rekao da su oni donirali srce za mene i poželeo mi dug i srećan život - priča Anđela.

Po izlasku iz bolnice, ljudi iz naše dijaspore sakupili su 1.500 evra i dali porodici male Anđele, da im se nađe u početku, pošto nemaju nikakvih sigurnih prihoda. Posebno znajući da će njen dalji postoperativni oporavak i dobro zdravlje zavisiti od uslova života i režima ishrane. Buba Milovanović darovala joj je takođe 500 evra, koje je dobila kao nagradu od grada Vranja za životno delo.

Zato u domu male Anđele veselje i radost ne prestaje. Sunčan dan, dvorište puno dece i njihove graje oslikavaju to na najbolji način. Majka Marina je spremila tortu za goste kako bi uveličala slavlje. Ipak, svi su svesni da ovoj porodici i njihovoj mezimici Anđeli tek treba pomoći. Specijalna ishrana, kako bi malom anđelu novo srce nastavilo veselo da kuca, zahteva više novčanih sredstava koje Aleksići nemaju, niti mogu da zarade. Trajnije rešenje bi bilo kada bi otac Slavoljub imao stalan i siguran posao, do koga je danas, nažalost, veoma teško doći.