Srce zaigralo, ruke zadrhtale

Put do sela Uševce u kome živi sedmočlana porodica Jović, vijuga preko planine Goč i spušta se u dolinu, pun je velikih rupa zbog čega su ga reporteri "Vesti" i ovog puta savladali na jedvite jade. Od Vranja do doma Jovića treba pažljivo preći petnaestak kilometara za oko sat vremena.

Zahvalni: Porodica Jović

 

Dolazimo do reke Veternice gde svežina jutra i prijatni sunčevi zraci vraćaju dobro raspoloženje. Jovići nas čekaju na drvenom mostu, jer znaju razlog naše ponovne posete. U pitanju je donacija anonimnih donatora iz Sidneja od 120 dolara, kao i 100 evra, deo donacije od ukupno 500 evra anonimne porodice iz Danske, koja je mislila na još četvoro štićenika Humanitarnog mosta, o čemu smo već pisali.

Otac Miodrag, glava kuće, njegova žena Stanislavka, ćerke Aleksandra i Jagoda, koja u rukama drži četvoromesečnu bebu Sanju od sestre Suzane i njena osmogodišnja ćerka Sara. Samo Suzana, majka bebe nije bila tu. Primajući novac, Jovići su bili u čudu:

- Tugo, pa ovo su goleme pare. Ceo mesec da radimo u nadnici na poljima, ne bismo uspeli toliko da zaradimo, a kamoli da na to i pomislimo. Hvala do neba tim dobrim ljudima koji su mislili na nas i poslali nam ovu vrednu pomoć.

Podigli su nas na noge. Više ne oskudevamo i ne gladujemo, kao što je to bio slučaj. Istina, očekivali smo vas, pa nisam mogao da odem u nadnicu. Jagoda je bolešljiva sa nogama, Stanislavka ima posla oko bašte, a Aleksandra i Sara čuvaju tri koze, koje nam daju mleka.

Koze za spas

 

- Pošto neko mora da ode da radi, jer živa para nam je preko potrebna zbog hrane i bebe, red je pao na Suzanu. Ona je jaka i zdrava, pa je otišla u Dobrejance u zaseok Crna Bara, visoko u planine, da okopava bašte i radi druge fizičke poslove, od jutra do mraka. Peške joj treba dva sata u jednom pravcu, tako da je otišla čim je počelo da sviće. Mnogo je pozdravila naše dobrotvore i vas. Doneće 1.000 dinara, a to nije malo. Muči se, ali zna da je to za njenu Sanjicu, pa joj nije ništa teško.

Miodragu Joviću, dok gleda novac koji je dobio od dobrih ljudi iz Danske i Australije, ruke se tresu. Tražimo da prebroji novčanice, pošto smo sve pretvorili u dinare, kako Jovići ne bi išli u menjačnicu, ali ne uspeva. Umesto njega to čini Aleksandra koja je završila peti razred. Trebalo bi da je šesti, ali je kasnije pošla u školu. Imala je tri jedinice. Popravila je dve, ali joj je ostala baš iz matematike.

Paketi sugrađana: Miodrag Jović

Nema ko da joj pokaže kod kuće, ali se nada da će položiti na popravnom.
- Učim, rešavam zadatke, idem u selo kod drugarice koja mi pokazuje matematiku. Dobro je za sada, imam volju da položim razred. Za to su zaslužni vaši čitaoci, jer zahvaljujući njima u kući imamo mleka, brašna za hleb, pa kupimo nešto u prodavnici kad nam se prijede i nismo gladni.

- Ranije nisam mogla da učim, od gladi su mi uvek zavijala creva - kaže pomalo stidljivo 12-godišnja Aleksandra.
Ona je tetka osmogodišnjoj Sari koja nam, takođe, sramežljivo pokazuje knjižicu. Položila je drugi razred osnovne škole sa odličnim uspehom. Čestitamo joj i darujemo je.

Težak je život svih Jovića, a najmlađih najviše, pošto žive od nešto dečjeg dodatka i onog što zarade u nadnici i to kad ima posla, a pravo na socijalnu pomoć su izgubili.

Počeo raspust: Aleksandar i Sanja

- Iako nisam mlad, pošto imam 55 godine, još mogu da radim i da se nosim sa mladima. Navikao sam, za mene je kopač kao olovka za druge. Mora se. Ne može čovek večito da živi od tuđe pomoći - ističe Miodrag.

Vreme je da se rastajemo, Stanislavka nam pokazuje bašticu, spoljašnju. Posadili su malo krompira, paprike i paradajza za njihove potrebe.

- Bašta je posađena i napreduje, a da li će se održati, zavisi od vremenskih uslova i božje volje. Ovde zna da naiđe crn oblak i grad, pa uništi sve - veli Stanislavka.

Ispraćaju nas do mosta, Miodrag ne propušta priliku da se zahvali dobrotvorima koji im pomažu, a najviše njihovoj bebi Sanji.

Lepo napreduje: Beba Sanja u naručju tetke Jagode

 

- Kao što već znate, zimus je bila u bolnici, jer je pila zašećerenu vodicu umesto mleka, a sad ima kozjeg i napreduje. Vesela je, zadovoljna, i često se smeje. Ona je naš ponos i dika - ponosno kazuje deda Miodrag na rastanku.