Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog

Svetog Savu slave srpska crkva i škola, ali i mnoge pravoslavne porodice kao svoju krsnu slavu. Da bi sve bilo u duhu milosrđa koje je ovaj sveti čovek celog života širio, na dan kada ga se s pijetetom sećamo, neizostavno je nagrađivanje najboljih i darivanje siromašnih, bolesnih, starih i nemoćnih.

Prva na listi: Jelena Pavlović sa sestrom i bratom

 

Pisali smo o svetosavskim darovima koje su naši čitaoci uputili posredstvom "Vesti" štićenicima Humanitarnog mosta, a ove redove posvećujemo novčanom prilogu stiglom iz parohije Svetog Save u Parizu.

"Dobrotom naših parohijana Stanimira i Vukane Saković, rodom sa Golije, a koji slave Svetog Savu, šaljemo vam prilog od 150 evra..." napisao je, kao i mnogo puta do sada, protojerej stavrofor Nikola Škrbić, starešina hrama Svetog Save u Parizu.
Iz nastavka pisma ovog duhovnika, koji ne propušta da pozove vernike da nahrane gladne, obuku gole i bose, pošalju lek bolesnima, a toplu reč usamljenima i tako ispune jednu od božjih zapovesti: "Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga" saznajemo kome je novac namenjen. Na listi od tri imena pod brojem jedan je Jelena Pavlović iz Ostre kod Čačka.

Nada nikad ne umire Nastavljaju borbu: Suzana i Danica Vukosavljević Već smo pisali da je zahvaljujući humanosti zemljaka iz dijaspore, Suzana Vukosavljević u decembru bila na trećoj kontroli u Tibengenu, gde je godinu dana ranije operisana. Lekari su joj dali novu nadu. Vid bi joj mogao biti vraćen transplantacijom očnog živca na jednom oku. - Mi nikad ne gubimo nadu. Sada smo poslali dokumentaciju u Indiju. Saznale smo da se u toj dalekoj zemlji transplantacije uspešno rade i po povoljnijoj ceni nego u Evropi. Sada sa nestrpljenjem očekujemo odgovor - kaže Danica Vukosavljević spremna da se do poslednjeg daha bori da bi ćerku, kako često kaže, odvela i na kraj sveta samo da ugleda svetlost dana.

Ova devojčica rođena je pre osam godina bez obe ruke. Iako se u priči o njoj najviše govorilo o zdravom duhu u tom malom invalidnom telu, o spretnosti kojom piše, crta, pere, održava ličnu higijenu koristeći noge i tražio način da se dođe do klinike na kojoj bi se utvrdilo koje joj ručne proteze naviše odgovaraju, donacije su počele da stižu. Zbunjeni otac Tiosav objašnjavao je da je rano za akciju prikupljanja sredstava dok se ne dobije predračun troškova. I pored toga čitaoci "Vesti" nisu odustajali.

Hvala što ste nas se setili: Porodica Mitrašinović

 

Svojim donacijama odavali su priznanje devojčici čiju dušu hendikep nije ispunio čemerom, svoju veru da će dobiti proteze pre nego što se zadevojči i počnu da joj smetaju radoznali pogledi i pitanja onih koje će da sreće van granica svog sela. Uvereni smo da se istim motivima rukovodila i porodica Saković iz Pariza i da će biti srećna kada u "Vestima" vidi sliku Jelene sa najsavremenijim protezama, a dodatno zadovoljstvo davaće im saznanje da su i sami učestvovali u ispravljanju kobne greške prirode.

Žrtva prirode, ali i zlih vremena je i 20-godišnja Suzana Vukosavljević, prevremeno rođena u izbegličkoj koloni, dok su joj se roditelji povlačili iz Drljača kod Petrinje ka Beogradu. Nedonošče je smešteno u inkubator u banjalučkoj bolnici, a ubrzo po izlasku ustanovljeno je da je Suzana život morala da plati vidom. Danas živi sa majkom Danicom u Novom Bečeju i ne prestaje da se nada da će videti najmilije lice, ženu koja ju je donela na svet i koja nije prestala da se bori da joj obezbedi lečenje na najuglednijim domaćim i stranim klinikama, iako je već dugo bez materijalne i moralne podrške supruga.

- Zahvalite se porodici Saković, ocu Nikoli Škrbiću i svim parohijanima hrama Svetog Save u Parizu. Ovo nije prva donacija koju su nam poslali, kao što nije ni kraj naše borbe za povratak vida Suzani - rekla je novinarima Humanitarnog mosta Danica Vukosavljević po prijemu donacije.

I Milka Mitrašinović iz Užica bila je istinski ganuta prilogom iz Pariza. Kao i Danica Vukosavljević i ova majka se lavovski bori za dostojanstven život sinova, 24-godišnjeg Radoša i 23-godišnjeg Marka, obolelih od cerebralne paralize. Istina, njene nade da će joj sinovi ustati iz invalidskih kolica davno su pokopane, ali ne i ljubav kojom ih obasipa i kojom joj oni uzvraćaju, kao i nega koju im pruža kako bi ih što duže gledala.

- Ulepšali ste mi dan! Sakovićima sa zakašnjenjem čestitam slavu i želim da sve naredne u zdravlju i veselju dočekaju. Zaslužili su to ovom pažnjom mojim sinovima kojih nema ni na jednom spisku njihovih vršnjaka ne samo pri podeli prazničnih poklona nego i drugih gradskih manifestacija. A to boli... - kaže Milka Mitrašinović, majka koja ne plače nad sudbinom koja ju je snašla, ali joj redovno oči zasuze radošću kad neko od ljudi dobre volje poželi da obraduje njene sinove.

Ovog puta bili su to parohijani hrama Svetog Save u Parizu koji neguju duh svetitelja čije ime s ponosom, ali i pravom nose. Štićenici Humanitarnog mosta o tome najbolje mogu da svedoče.