Kažite nam kuda da krenemo i šta da radimo

Kada je Nizam Jamaković seo za volan svog kamiona u Lajpcigu ni slutio nije da će mu brigu zbog zavejanih puteva Evrope zameniti bol u duši kakav odavno osetio nije.

Nogama radi što drugi rukama: Milena Pavlović

 

- Javljam vam se iz Ljubljane. Ispred mene su "Vesti". Ne mogu da nastavim dalje dok bar nešto ne učinim za ovo dete... - rekao je u utorak uzbuđenim glasom Nijaz Jamaković koji, po sopstvenim rečima, stanuje na točkovima.

Naravno, reč je o osmogodišnjoj Mileni Pavlović iz sela Ostre kod Čačka s kojom se priroda surovo poigrala još dok je u majčinoj utrobi bila. Na svet je došla bez obe ruke, istina iz levog ramena štrči patrljak, dovoljan da uveća nadu i njoj i roditeljima da je moguće uraditi protezu i učiniti je manje različitom od druge dece.
 

- "Vesti" sam kupio u Regenzburgu, ali sam ih pročitao u Ljubljani, gde sam nameravao da se uz njih odmorim. Međutim, ni govora o odmoru. Mala Milena mi ne izlazi iz glave. Prvo sam pozvao Tiosava Pavlovića, nesrećnog oca i rekao mu da želim da pošaljem njegovom detu jedan skroman novčani dar, nju da obradujem, a svoje srce umirim. Onda sam pozvao vas. Prosto ne mogu da objasnim sebi zašto je život tako nepravedan prema nekoj deci. I ja sam otac, imam tri ćerke, starije su od Jelene, najmlađa samo godinu dana. Krv mi se ledi u žilama pri pomisli da sam na mestu oca ove devojčice... - nastavio je da govori Nizam Jamaković, rodom iz Olova i čitalac "Vesti" kad god uspe da dođe do njih krstareći drumovima Evrope.

Otac je novac već podigao a Nizamu Jamakoviću poželeo da ima posla i dovoljno zarađuje kako svijim ćerkama mogao da pruži sve što poželi, jer onaj ko je spreman da daruje nepoznatu devojčicu mora da gaji beskonačnu ljubav prema svojoj deci.

- Nek su mu ćerke zdrave i prave, kako se kod nas kaže, a onda su svi problemi rešivi - poručuje 46-godišnji Tiosav Pavlović, radnik čačanske fabrike alata koji od svoje skromne plate izdržava, pored Milene i suprugu Leposavu, 11-godišnju ćerku Mariju i 12-godišnjeg sina Petra.

Na nedostatak novca se ne žale. Žive kako se može i mora. Na apel se odlučio kako bi mu zemljaci u dijaspori pomogli da dođe do klinike gde bi ortopedi njegovoj ćerkici preporučili vrstu ručnih proteza. A tek kada se bude znala cena, očekuje da će donacije početi da pristižu.

- Javio mi se telefonom Vlastimir Batar iz Berlina, rodom iz Banjaluke. Poslaću mu Jeleninu medicinsku dokumentaciju, a on će potražiti kliniku koja će je primiti. Ponudio nam je i besplatan smeštaj. Pričali smo o Mileni, ali i njegovoj mladosti, boksu kojim se bavio. Odmah posle Vlastimira pozvao me njegov brat Dragan Batar iz Banjaluke. I on se potresao saznavši za Milenin hendikep i njen očajnički napor da sve radi nogama umesto nerođenim rukama, od pisanja, pranja sudova do štrikanja. Ohrabrio nas je rekavši da je sigiran da će nas njegov brat brzo pozvati u Berlin i da će se baš tamo za Jelenu naći rešenje - priča Tiosav, zbunjen što postoje ljudi spremni da u svoje domove prime nesrećnike o kojima znaju samo ono što u novinama piše i koji ovih dana nosi na fotokopiranje medicinsku dokumentaciju svoje najmlađe ćerke da bi je poslao u Berlin, ali i Pariz odakle mu se javila Mirjana, drugarica iz detinjstva čijeg prezimena u ovim danima uzbuđenja ne može da se seti.

- Osećam da smo blizu da saznamo kuda treba da krenemo i šta da učinimo. Bez čitalaca "Vesti" još bi smo tapkali u mestu - kaže pun nade Tiosav Pavlović koji osam godina traga za ručnim protezama koje bi njegovu ćerkicu oslobodile radoznalih pogleda, s kojima se za sada hrabro suočava.