Briga na početku i na kraju
Izbeglički kamp u Krnjači jedan je od poslednjih u kojem i dalje žive izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije. Za gotovo dve decenije kroz barake PIM "Ivan Milutinović" prošle su hiljade ljudi prinuđenih da napuste svoja ognjišta u potrazi za novim domom. Danas je ovde oko 250 nevoljnika iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova...
Već sledeće godine biće ih i manje, jer će mnoge porodice dobiti na korišćenje socijalne stanove. Izbeglički kampovi postaju prošlost...
Reporteri "Vesti" posetili su nedavno, po ko zna koji put, stanovnike ovog tužnog naselja i uručili im odeću, obuću i igračke koje su im sada obezbedili Ksenija Naumović iz Ciriha, čitaoci našeg lista iz Australije i dobrotvori iz Beograda.
Svih ovih godina naši plemeniti čitaoci nisu zatvarali oči pred nesrećom prognanih ljudi, trudeći se da im olakšaju tegoban život u novoj sredini.
Nekolicina starijih ljudi, koje je zubato sunce izmamilo u dvorište, radoznalo je razgledala šta je stiglo, požurili su da obaveste i ostale...
Neki su prišli, drugi su se nezainteresovano ponovo povukli u samoću trošnih baraka prebirući po uspomenama, po vremenu kada su se osećali kao ljudi, kada nisu ni sanjali da će im životi izgledati ovako, da će zavisiti od milosti ili nemilosti drugih.
Bakice koje su u paketima našle tople džempere za zimu zadovoljno su se osmehivale, ali ono što bi njihove živote moglo da promeni i ispuni iskrenom srećom jeste da ponovo budu svoji na svome. Ili bar njihovi potomci...
O tome sigurno mašta i starica Jeka iz Like dok na popodnevnom suncu, usamljena na staroj klupi, čeka da joj prođe još jedan dan. Izbeglički. Težak i beskrajno dug.
Neobično je tiho, kao da sem staraca nema nikoga u nekada prenaseljenim barakama, sa čijih prozora su godinama, tokom naših poseta, radoznalo provirivala deca i radovala se darovima. Saznajemo da su najmlađi u školi, a da roditelji uglavnom rade. Na građevini, sezonske poslove, bilo šta... Ljudi čija je prošlost ostala daleko, a sadašnjost je zbijena u sobičke u kojima još žive i po tri generacije, grčevito se bore da ostvare barem privid normalnog života.
POZIV DONATORIMA
|
- Ovde imaju krov nad glavom, bar još neko vreme - kaže Ramo Hodžić, radnik PIM "Ivan Milutinvić", koji zna sve stanovnike kampa i uvek je tu da im pomogne. Kaže da je vreme teško i da nije lako i kada se ljudi usude da napuste kamp i krenu u taj dugo sanjani, novi, bolji život. Dešava se da dobiju na korišćenje socijalne stanove, a onda pritisnuti obavezama, računima za režije, upadnu u sasvim drugačije probleme.
Pričaju nam "starosedeoci" da je letos posle ko zna koliko godina kamp dobio lepo izbetonirane staze između baraka. Povod je bio iznenada najavljeni dolazak generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna. U Krnjači se nije pojavio, ali je kamp gotovo pred gašenje prestao da pliva u blatu. Za sve su bila potrebna samo tri dana i malo dobre volje. Ili potreba da se pred svetom pokažemo boljim nego što jesmo.
Čitaocima "Vesti", da bi pomogli, nikada nije bio potreban veći razlog od onog da je ljudski pružiti ruku čoveku u nevolji.
Ulepšajmo im praznike!Dvogodišnja Gordana Živković najmlađa je stanovnica kampa. Rođena je u Beogradu, gde je njena porodica izbegla sa Kosova. Ima još petoro braće i sestara i sa roditeljima živi u tri sobe u nekadašnjim radničkim barakama. Kada je zatvoren kamp na Avali, Živkovići su stigli u Krnjaču. A dalje, ko to zna... |
