Do Slavkinog povratka nema slatkog zalogaja

Porodica Pešić, koja je svojevremeno jela samo tri puta nedeljno, dobila je drugi deo pomoći u hrani i sredstvima za higijenu u iznosu od 37.000 dinara od anonimnih dobrotvora iz Kanade. Prvi deo u iznosu od 33.000 dinara uručen im je krajem jula, o čemu smo opširno pisali. Pare su uplaćene preko Crvenog krsta u Gornjem Milanovcu, a posrednik je bio CK iz Vranja. Reporteri "Vesti" su i ovog puta prisustvovali uručenju pomoći.

Neće biti gladni: tomislav, Stanislavka i Jelena

 

Na putu za Novu Brezovicu i mahalu gde žive Pešići, pratila nas je sipljiva kiša i hladan vetar koji je na planini vesnik nadolazeće zime. Kombi pun džakova nije mogao dalje od Barelića, centralnog sela u podnožju planine Koćurca, koji je 20 kilometara udaljen od Vranja. Do Pešića ima još sedam kilometara zemljanim putem, kojim jedino može da se probije terensko vozilo. Dogovorili smo se da se nađemo na Bareliću, ispred zgrade Mesne zajednice. Tomislav Pešić, sa suprugom Stanislavkom i ćerkom Jelenom, nas sačekuje suznih očiju. Sa njima nije njihova 26-godišnja ćerka Slavka.

- Evo, već je drugi mesec u bolnici za duševne bolesnike u Toponici kod Niša. Bili smo da je posetimo, kažu doktori da je bolje, a ona kad smo se videli sva se trese. Ne znamo šta će biti sa tim detetom... - govori i briše suze Tomislav.

On se žali da sve slabije vidi, neka skrama mu se stvara u očima, a tek mu je 57 godina. Stanislavka se malo oporavila, bolje je od kako su joj prepisani lekovi i redovno ih pije.

- Na tuđu zdravstvenu knjižicu sam uzela. Znaju doktori, imaju sažaljenja. Plaća se neko učešće, a meni je sve skupo. Pijem lekove za glavobolju, za reumu i sada se lakše krećem. Ipak, slaba vajda, ne mogu puno da radim, nego je sreća u nesreći što je tu Jelena - kaže Stanislavka.

Jelena je njihova druga ćerka koju su bili udali u planinsko selo Duga Luka iznad Vranjske Banje, ali su je roditelji njenog supruga nakon dve godine isterali iz kuće. Morala je da se vrati kod roditelja.

- Ona kuva, pere, čisti, sve radi. Kao čigra je, Bog nam je vratio natrag. I njoj je pomogao da ne pati i trpi. Tamo, odakle je došla, radila je kao robinja, oko stoke i na njivama, i danju i noću - navodi Stanislavka.

Istovaraju se kese, džakovi, kutije sa hranom... Pešići radosno gledaju šta im je sve stiglo. A ono, brašna 160 kilograma, pasulja prve klase 25, šećera 20, pirinča 20, soli 10, kukuruznog brašna tri, zejtina 15 litara, makarona 30 kesa od 400 grama, začina jedan kilogram, džema od šljiva šest tegli, isto toliko marmelade, tegli krastavčića... Posebno se raduju jetrenim paštetama, dobili su 40 komada od 150 gr, ćurećem naresku, 20 kutija od 400 grama, mesnom naresku, 40 kutija od 150 grama, tunjevini, šest kutija od 185 grama... Tu su sapuni, sredstva za ličnu higijenu, prašak za veš, pranje sudova...

- Ovo će nam biti dovoljno za celu zimu. Bićemo spokojni, neće biti gladi. Hvala mnogo dobrotvorima iz Kanade, zahvaljujući njima redovno, tri puta dnevno, jedemo od jula meseca pa naovamo. Neka ih Bog blagoslovi na životnom putu i podari sve što požele - kaže Tomislav.

Vešta u kuhinji: Slavka Pešić

Imaće hranu, nabavili su drva, sekli su po šumi iza kuće i dovukli. Uglavnom one tanje grane. Loži se i danju i noću, tokom cele godine i drva su u planini najbitnija.

- Imamo šumu pored kuće, hvala bogu, imamo i odeću i obuću što su nam poslali dobrotvori. Sad imamo i da jedemo, samo još da nam se vrati Slavka, da nam svaki zalogaj bude sladak - uzdiše Stanislavka.

Kiša je u međuvremenu prestala, razvedrilo se. Sunce je počelo da se probija iza planina kao da je nagoveštavalo bolje dane za Pešiće.