Ništa nije malo i nikad kasno
U selu Korbevcu, u siromašnoj, trošnoj kućici Stamenkovića, skrajnutoj od očiju, u zabačenoj mahali, zatičemo Tamaru, učenicu prvog razreda Tehničke škole sa majkom Snežanom, invalidom od rođenja, kako u šerpici na šporetu sprema skroman ručak.
Uručujemo im novčani prilog od 80 australijskih dolara porodice Joksić iz Sidneja. Istina, stigao je u njihove ruke tri nedelje kasnije nego što je planirano, ali naše obrazloženje do njihovih ušiju ne dopire. Od silnog iznenađenja kao da su i ogluvele i zanemele, pa zure u novac i poskakuju od radosti.
- Hvala, hvala, hvala... Ko su ti ljudi, zašto baš nama... - konačno progovori sa suzom u očima Snežana.
Prosečan đak- Nisam odlična, ali nemam slabih ocena, imam trojke i četvorke. Nije mi lako, ceo dan mi prođe u putu, a nema ko da mi pokaže kada mi nešto nije jasno. Zato odem ranije u školu, sačekam drugaricu koja je odlična učenica i pitam da mi neke stvari razjasni. Tako bolje naučim i nikad ne dobijem jedinicu. Za mene je uspeh da položim razred, da završim srednju školu i obradujem roditelje - kaže Tamara. |
Čitamo im ono šta su Joksići napisali u kratkom pismu punom topline. Novac šalju od srca u nadi da će i Stamenkovići dočekati bolje dane, uz saosećanje za sve dobre i napaćene duše, te im šalju i pozdrave, a sve u slavu jedinoga Boga, Isusa Hrista, povodom dana začeća Jovana Krstitelja. Na ovaj način odaju poštu i svojim preminulim roditeljima Katarini, Radoslavu, Radmili i Živanu.
Dok Snežana briše suze, Tamara broji novac i radosno viče:
- Mama, ovde ima za patike i jaknu, kupićemo na pijaci! Mislila sam da su nove patike daleki san, a ono, evo, setili se dobri ljudi. Hvala puno, recite im da sam mnogo radosna i srećna - kaže Tamara.
Ona sa ocem Svetomirom i majkom Snežanom živi od majčine penzije koja iznosi 100 evra. Većina novca ode na nju, za mesečnu kartu, užinu i školske potrepštine. Otac Svetomir nigde ne radi, za njega kao invalida nikad nije bilo posla. Da bi imali koji dinar u džepu, za hranu i osnovne potrebe u kući svakog dana odlazi u nadnicu. Prvo se raspita da li je neko umro jer se nada da će ga pozvati da iskopa grob. Dobiće pet evra, ali i hranu i piće za dušu pokojnikovu koje donosi kući.
POZIV DONATORIMA
|
- Najviše ga ljudi zovu da cepa drva, znaju da nemamo, pa iz sažaljenja ga unajmljuju. Koliko je ovog leta i jeseni iscepao drva, naređao po šupama, duša mu zna - kaže Snežana.
Dok sedimo i razgovaramo sa Tamarom, koja drži knjigu u krilu, otac Svetomir je u Vranju, u školi, na roditeljskom sastanku.
Otišao je autobusom, čvrsto stežući u džepu nekoliko stotina dinara koje je tog prepodneva zaradio cepajući drva u selu. Otišao je gegajući, jer mu je jedna noga poprilično kraća. Obećao je da će da kupi malo salame i viršle koje Tamara obožava.
Ali, pogled ne skida sa novčanica. Iz glave joj ne izlaze nove patike i jakna.
Majka joj govori da moraju da sačekaju da dođe otac, da ga pitaju za dozvolu, a potom, smešeći se kaže:
- Dozvoliće on, Tamara je njegova mezimica, ona nam je sve, kasno smo je dobili i za nju živimo. Ali, red je da se pita da se poštuje glava kuće - ističe Snežana.
Odlazimo, ubeđeni da je novčani prilog došao u pravi čas, u prave ruke siromaška.
