Dobri ljudi oterali crne slike i crne misli

Kada smo pozvali telefonom porodicu Stanojković iz kosmetskog sela Sušice kod Štrpca da bismo ih obavestili kada i gde mogu da podignu 460 australijskih dolara koje su im poslali Milan i Dragan iz Sidneja, slušalicu je podigao 17-godišnji Jovica.

Pre tri godine: Ljiljana Stanojković sa ćerkom Anđelom

 

- Ima boga! Pozvali ste i razbili tišinu koja od jutra vlada u kući. Dobrim vestima kao da ste podigli teški oblak što nas pritiska... - rekao je ovaj dečak na čijim su nejakim plećima obaveze glave porodice od kada je otac Radovan vezan za postelju.

Posle nekoliko trenutaka tišine, kada se činilo da je teško uspostavljena telefonska veza sa Kosovom prekinuta, u slušalici se čuo teški uzdah, a potom i glas 37-godišnje majke Ljiljane koja je odgajila desetoro dece, a 8. juna na svet donela blizance u sedmom mesecu trudnoće. Ona i Radovan obradovali su im se kao kada je pre 19 godina svet ugledalo njihovo prvenče, sada 19-godišnja ćerka Anica. Očaj što je borbu za život izgubila muška beba ispunio je srca ne samo roditelja nego i svih desetoro mladih Stanojkovića, kao i strahovanje za devojčicu čija je životna borba nastavljena u inkubatoru.
 

- Sutra treba da pođem u Kragujevac po Katarinu. Rekla sam vam da su joj braća i sestre to ime nadenuli... Sanjala sam o tom danu, a kada je došlo vreme da spakujem stvari, ruke i noge kao da su mi se odsekle. Ne mogu da maknem... Radovan me nagovara da odem kod doktora, Jovica mi doneo preobuku, došle od svojih novih porodica Anica i Zorica da pomognu da se sredi ovih naših 30 kvadrata... Ali i one sede kao ukopane i ne skidaju oči s mene. Nenad, Andrea, Andrijana, Natalija i Darko sagli glave i ćute, a Jug Bogdan i Anđelija skupili se uz mene, ljube mi ruke, vrat, lice. Ja pokušavam da im objasnim da mi doktor ne treba, da me panika uhvatila, ali umesto reči suze teku...

Tu Ljiljana Stanojković ponovo duboko uzdahnu i nastavi, ovoga puta sigurnije i odlučnije, glasom na koji smo navikli:

- Juče sam se čula sa Katarininim doktorom. Rekao mi je da je izneta iz inkubatora i potvrdio ono što mi je prošli put rekao, a to je da u sredu možemo da dođemo po nju. Mislila sam da ću poleteti od sreće. Ali, noćas nisam trenula. Čim oči sklopim vidim sebe u toj istoj bolnici kako iznosim beživotno telo svog sinčića i nekrštenog sahranjujem u gradu gde mu se uskoro ni grob neće znati. Samo dan ranije sam zvala. Rekli su mi da je oboje dece van životne opasnosti. Odagnam nekako tu sliku, a onda mi na um padne da mi doktor juče reče da Katarina ima 2.100 grama, a na rođenju je imala 100 grama više... I tako se ređaju crne slike i roje crne misli sve do zore. Ustanem, pogledam Radovana i decu. Njih drži radost od juče. Ja, grešnica, pokvarih im raspoloženje iako im svoje strahove ne poverih.

Svoje strahove Ljiljana Stanojković podelila je sa novinarima Humanitarnog mosta, izaslanicima svojih humanih čitalaca i vesnicima dolazećeg dobra.

- U ovoj donaciji kao da čitam budućnost moje Katarine. Ni bogataška deca tolike babine ne dobijaju, a one, bar se kod nas tako veruje, kazuju hoće li neko živeti kao prosjakinja ili princeza - reče Ljiljana Stanojković u utorak, na kraju ovog razgovora, uz obećanje da će prvi novac iz ove donacije potrošiti na fotografisanje svoje najmlađe ćerke kako bi je videli svi oni koji su duže od dva meseca delili brigu sa njom, Radovanom i decom i molili se da bar ona ostane na svetu na koji je došla dva meseca pre nego što je priroda odredila.