Gorka sudbina malog šećeraša

Našeg čitaoca iz Luksemburga delilo je 48 sati od polaska u rodni Kragujevac kad je pročitao apel za pomoć 10-godišnjem Vukašinu Spasiću iz Barelića kod Vranja, obolelom od dijabetesa.

STIŽE APARAT IZ LUKSEMBURGA: Vukašin Spasić

 

Zna ovaj 65-godišnji penzioner koliko je šećerna bolest teška i nepredvidiva jer i sam od nje boluje. Zna i koliki je balast za decu, osuđenu da rastu bez poslastica i igara koje traže fizički napor, najlepših pratilaca detinjstva jer ovo nije prvi štićenik Humanitarnog mosta kome je nesebično pomagao da dođu do aparata, insulina i potrošnog materijala.

Nije mu teško ni da se stavi u položaj roditelja, oca Milana i majke Violete koji, pritisnuti nemaštinom, bolesnom sinu ne mogu da priušte ništa više nego njegovoj starijoj, srećom zdravoj braći, 13-godišnjem Nikoli i 12-godišnjem Nenadu. Naš čitalac, kao i većina zemljaka, u pečalbu je otišla ne bežeći od vrućih kolača, nego želje da svojoj porodici priušti život, a ne životarenje.

- Imam veoma malo vremena, pa sam nazvao da mi kažete šta je najprioritetnije da kupim Vukašinu - rekao je naš sagovornik koji za sada želi da ostane anoniman.

Predlog da kupi aparat za merenje nivoa šećera u krvi sa što više tračica jer se kod nas ne mogu nabaviti za većinu aparata, a i one koje mogu prevazilaze finansijske mogućnosti Spasića, koji žive od onog što otac zaradi u nadnici, odmah je prihvatio.

- Iz ovih stopa idem u apoteku! - rekao je prvi Vukašinov donator i dodao da će nastaviti da ga snabdeva tračicama i po povratku u Luksemburg.

To će i učiniti, jer ovaj humanista, koji ne želi da mu ime pominjemo dok pomoć ne isporuči, godinama je obezbeđivao potrošni materijal i još mnogo toga za dva mala dijabetičara iz Beograda - Martu Mačar, u to vreme Vukašinovu vršnjakinju i Mihaila Basarovića, koji je u četvrtoj godini oboleo od ove neizlečive bolesti kao i sadašnji štićenik Humnanitarnog mosta.

Anoniman želi da ostane još jedan čitalac "Vesti" koji će, takođe, paket da pošalje direktno na adresu sirotog dečaka. I on se javio istog dana kada je apel objavljen, duboko potresen životnim uslovima dečaka kome treba poseban režim ishrane i stanovanja. Vukašin nema ni jedno ni drugo. Jede ono što se u kući nađe, pa mu šećer u toku dana varira uprkos insulinu koji sam sebi ubrizgava. Zato bi mu, po mišljenju roditelja, insulinska pumpa mnogo pomogla.

- Za tu pumpu smo čuli od lekara. Mi smo neuki ljudi, ali naš svet u inostranstvu sigurno zna više o tim modernim pomagalima. Nas srce boli kad pogledamo Vukašinove ruke u modricama... Mati mu se trudi da sve bude čisto jer je sklon infekcijama, ali kako kad je kuća sa zemljanim podovima i pokućstvom gorem nego ono na otpadu - rekao je otac Milan zahvalan donatorima na najavljenoj pomoći jer Vukašinu sve treba, od aparata i dijetskih proizvoda do odeće i obuće, prilagođene godišnjinjim dobima.