Davno zaboravio ukus kolača
Vukašin Spasić ima deset godina i učenik je trećeg razreda osnovne škole na Bareliću, dvadesetak kilometara udaljenom od Vranja, na obroncima planine Koćurca. Dok gledate kako igra fudbal u školskom dvorištu sa drugarima, vidite veselo dete koje se ne razlikuje od drugih. Ipak, Vukašin je od četvrte godine dijabetičar i tri puta dnevno prima insulin. Tačnije, sam sebi daje injekcije.
TEŠKO ŽIVE: Porodica Spasić
Otac Milan je stalno u poslu, jer treba brinuti o šestočlanom domaćinstvu. Pored Vukašina, sa suprugom Violetom ima i sinove 13-godišnjeg Nikolu i 12-godišnjeg Nenada, učenike šestog i petog razreda. Tu je i njegova majka, starica Rajna (80).
Vukašinovu bolest Milan je rano uočio.
- Primetili smo dok je bio mali da nešto nije u redu s njim. Spavali smo u istom krevetu, noću je često mokrio, dizao se i pio vodu, a onda osećao veliku mučninu. Samo bi se privio uz nas i zaplakao - priča Milan.
Kuća Spasića nalazi se u mahali u Novoj Brezovici, desno od puta. Do nje se stiže uskom zemljanom stazom. Oko nevelike kuće od slabog materijala je dvorište u kome Milan sređuje posečena drva. U sobama sa zemljanim podom čisto je i uredno. Nemaju mnogo stvari, samo najosnovnije.
- Nismo mogli da sagradimo veću, niti bolju kuću od čvršćeg materijala. Sirotinja smo. Kad se ona zalepi za neku familiju teško se sa nje skida. Svesni smo toga, zato Milan mora da se muči da prehrani decu i nas. Iscrpio se, snagu rasipao na drvima, da preživimo nekako. Teška su vremena - priča baka Rajna.
Vukašin se sa braćom vraća iz škole peške. Odmah uzima aparat kojim meri šećer i seda na krevet. Aparat je star, žali se da nema dovoljno traka. Meri, gleda pitomim okicama u nas, uzdiše:
Kontakt adresa
Svi koji su u mogućnosti da pomognu malom Vukašinu Spasiću da dođe do novog aparata za merenje nivoa šećera u krvi, traka, insulinske pumpe, mogu da stupe u kontakt sa njegovom porodicom. Adresa je: Milan Spasić, 17.510 Barelić, Nova Brezovica. Telefon je: 064 98 92 985. Na usluzi vam je, kao i uvek, i Redakcija "Vesti".
POZIV DONATORIMA
|
- Uh, otišao na 22. Ma, jutros je bio normalan oko tri i nešto. Igrali smo fudbal, pio sam sok i doručkovao. Možda je od soka... - govori zabrinuto Vukašin.
Veliki problem je što se, objašnjava otac, zanese u igri i druženju i zaboravi šta sme, a šta ne bi smeo nikako da pojede i popije. Milan mu prilazi, kontroliše i on. Govori kako vrednost šećera Vukašinu često varira tokom dana.
- Vule mora da nauči da ga sam održava u granicama normale, da vodi računa šta jede i pije. Ali, ako mu deca ponude nešto primamljivo, on se prevari. Dete je to - ističe Milan.
U Novoj Brezovici nema puno zadovoljstava, mukotrpno se radi od jutra do mraka da bi se preživelo. Sirotinja pritisla bez mnogo nade da će budućnost doneti bolje dane. A kad još i bolest zakuca na vrata...
Vukašinu je potreban novi aparat za merenje nivoa šećera u krvi, naravno i trake. Dobro bi mu došla i insulinska pumpa. Voli, kao i svako dete, kolače, sokove... Ali ne sme... I ne zna da postoji hrana za dijabetičare.
- Rado bih probao - kaže Vukašin, koji je i zaboravio ukus kolača.
U kući Spasića svi bi želeli da Vukašin i pored bolesti ima srećno detinjstvo. Dijabetes je bolest koju je uz adekvatnu terapiju moguće držati pod kontrolom. Neophodni su i redovni, zdravi obroci.
- Kako to obezbediti bolesnom detetu? - pita se glava ove porodice.
Milan odlazi da radi oko drva, Violeta da pripremi deci nešto za jelo. Mali Vukašin sedi na krevetu, rasprema knjige. Braća, Nikola i Nenad odlaze da pomognu ocu. Starica Rajna, pogrbljena pored šporeta, šapuće:
- Zdravlje je najveće bogatstvo, to najbolje znaju oni koji su ga izgubili.
