Koliko para toliko vida

U najrazvijenijim zemljama sveta, gde je kompletna infrastruktura prilagođena kretanju invalida i gde roditelji imaju dovoljno novca da svoju fizički hendikepiranu decu osposobe za život sa minimalnom zavisnošću od tuđe pomoći, takve porodice veruju da im je sreća okrenula leđa. Boriti se za očuvanje vida u Srbiji ili životni vek provesti sa belim štapom u rukama, posebno u seoskoj sredini, prava je tragedija.

PRED DRUGU OPERACIJU U RUSIJI: Nadica Jelić sa majkom Brankom

Zato je i priča o 25-godišnjoj Nadici Jelić iz Kumane kod Zrenjanina samo jedna od brojnih u kojoj će zdravlja, pa i života biti onoliko koliko bude novca.

- Imala sam pet godina i išla u obdanište kada mi je utvrđena kratkovidost, određena dioptrija i ja dobila svoje prve naočare - priča ova devojka o početku svog hoda po mukama.

Naočare nije sama birala. Široki okviri i debela stakla kakvi su oni koji se dobijaju besplatno na račun zdravstvenog fonda, prekrivali su joj skoro pola lica. Trebalo je izdržati surovu iskrenost vršnjaka da su je pomagala naružila i pomiriti se sa nadimcima kojim je obeleženo detinjstvo većine slabovidih dečaka i devojčica. I sve bi to Nadica podnela da polaskom u školu dioptrija nije rasla i da se, uprkos sve debljim i težim staklima, njena glavica nije povijala ka svesci, a slova i brojke na tabli iz dana u dan prekrivala sve gušća magla.
 

- Imala sam deset godina kada sam prvi put operisana u Rusiji. Dijagnoza je bila ablacija rožnjače. Moji roditelji, bezemljaši i tada i sada, nisu mogli da dozvole da oslepim. Organizovana je humanitarna akcija i meni je vid spasen - nastavlja Nadica, koja ima i dve sestre, 32-godišnju Draganu i 22-godišnju Georginu.

Obe su nezaposlene kao i otac Milutin, od čije se radničke plate udružene sa majčinom nekada moglo pristojno živeti. Ali, dođoše zla vremena, fabrike zatvoriše i roditelji ostadoše bez posla, a Nadicin vid ponovo poče naglo da slabi. I ponovo je četiri godine kasnije slepila spasiše ruski lekari, a novac obezbediše ljudi tankog novčanika, ali velikog srca.

Prošlo je od tada 12 godina. Nadica nosi naočare dioptrije minus 23, odnosno 22,5. Povremeno odlazi na kontrole u Novi Sad.

- Da sam mogla redovno, a to znači dva puta godišnje po deset dana da idem na lasersku akupunkturu i primam intramuskularne injekcije N20, ne bih po treći put u životu bila u situaciji da spasavam vid, ili ono što je od njega ostalo. Ali, i to malo meni je veliko, kao što su mi velike 22.000 dinara po ciklusu. Majka Branka odnedavno ponovo radi u fabrici obuće u Novom Bečeju, ali njena plata nije veća od ovog iznosa i dovoljna je samo da ne budemo gladni. Saznala sam za "Vesti" i akcije Humanitarnog mosta i odlučila da se obratim zemljacima u dijaspori. Pet stotina evra godišnje verujem da se može skupiti. Ako 100 zemljaka pošalje po pet evra, sve su šanse da ću umaći belom štapu od kog bežim skoro 20 godina - kaže Nadica, a u glasu joj se mešaju umor, nada, strah i vera.

Ta mešavina osećanja uvod je u ono što Nadica ostavlja za kraj razgovora. Uznapredovala katarakta lako može da preraste u glaukom ili drugu bolest koja će je trajno lišiti vida.
 

- I operacija katarakte mora biti obavljena na privatnoj klinici. Išla sam u državnu, ni za dve godine neću doći na red, a moje oči neće toliko izdržati. Zato molim sve ljude dobre volje da mi pomognu da nabavim 2.400 evra. Znam da je to mnogo novca i da će trebati vremena da se skupi, ali ako dobijem 250 evra i odmah odem na prvu terapiju, operaciju ću dočekati sa sadašnjom dioptrijom - kaže Nadica Jelić koja, iako od života tako malo traži, ni to malo ne dobija.