Sve se može kad se ljudi slože
Mahala Anđelinkovci na Bareliću, 25 kilometara udaljena od Vranja, bila je ovih dana cilj humanitaraca koji su krenuli da uruče vrednu pomoć siromašnoj i bolesnoj tročlanoj porodici Tomislava Pešića. Prikupilo se zahvaljujući dobrim ljudima iz otadžbine i dijaspore toliko pomoći da je bilo neophodno terensko vozilo, pa se postavilo pitanje kako doći do njega?
A u Vranju važi pravilo: "Kada je teško - Simke." Simke je brigadni general Milosav Simović, komandant 4. brigade Kopnene vojske Srbije i 78. motorizovane brigade koja obezbeđuje 117 kilometara puta duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom. Veliki čovek koga narod juga Srbije nosi u srcu, odlučio je ne samo da obezbedi vozilo, već je i sam seo u pinzgauer u kojem su pored reportera "Vesti" bili i Buba Milovanović iz NVO Životna pomoć, organizator akcije za Pešiće u Vranju, te vojni lekar kapetan Ivica Arsić.
U vozilo su utovareni peć na drva, kauč, televizor, posteljina i hrana, a sve su to obezbedile Vranjanke Vukosava, Dušanka, Snežana, Milica, kojima se pridružio i dr Dušan Kostić. Ovi humani ljudi čuli su za sudbinu uboge porodice Pešić od rođaka koji žive u inostranstvu, a koji su opet o njihovim problemima i borbi za goli život saznali posredstvom "Vesti".
Vojnici su utovarili pomoć u kamion koji je lagano krenuo u podnožje planinskog visa Motina. Napred u pinzgaueru, general Simke. Na pola puta, kod "Bulinog kladenca", gde se put odvaja za selo Barbarušince, susrećemo staricu koja pešači. Simke naređuje da se stane i baka ulazi u vozilo, presrećna što je vojska stala da je poveze. Ima 83 godine, pošla je kod lekara na Bareliću po lekove, za sebe i dedu.
Dolazimo do centra Barelića, potom skrećemo na zemljani put, ka mahali Anđelinkovci. Znatiželjni pogledi nas prate.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Stižemo, toplo je i na planini. Dočekuje nas Tomislav. Iako pomalo vidi samo na desno oko, iako ga reumatski bolovi prate i danju i noću, raskrčio je put iznad kuće, ali gosti došli opet onom starom, zaraslom uskom stazom. Moraće vojnici da nose duže, uzbrdo, sekira se domaćin. Gleda u generala Simketa, ne može da veruje ko ga je posetio. Izlaze i žena Stanislavka koja je sluh odavno izgubila. Uz nju je ćerka Stanka.
Napaćena devojka gleda kese sa odećom. Osmeh joj se vraća na lice: - Koliko lepe odeće...
Lekar odmah meri pritisak ljudima na čijim licima se vidi sva muka sa kojom se svakodnevno suočavaju. Ni kod lekara ne mogu. Nemaju novca za participaciju. Već godinama su bez bilo kakvog prihoda. Ni pravo na socijalnu pomoć ne mogu da ostvare zbog vlasništva nad šumom od koje malo koristi imaju.
Posle ko zna koliko vremena Pešići su radosni, smeju se. Dobili su nešto brašna, zejtina, soli... Mesiće Stanislavka vruć, krckav hlebac kome se toliko raduju, jer su ga do pre neki dan jeli samo tri puta u nedelji. Nisu imali ništa od stvari, kuća im je od pamtiveka čađava blatnjara sa kubetom, sofrom i stoličicama.
Sada je stiglo malo svetlosti i u ovaj sirotinjski dom. Uneli su je ovdašnji dobri ljudi, ali i oni čija srca daleko od otadžbine kucaju za zemljake u nevolji.
Donacije iz Sidneja i FlenzburgaPoseta Pešićima bila je prilika i da se Tomislavu, Stanislavki i njihovoj ćerki Stanki uruči i donacija od 100 AUD koju su im poslale majka i ćerka, Jadranka Životić i Milica Adamović, iz Sidneju. Donatorke su poručile da im šalju novac da podmire osnovne potrebe ili vrate dugove u lokalnoj prodavnici. Uz ovo, Pešićima je stiglo i pismo čitaoca "Vesti" iz Flenzburga i donacija od 50 evra.
Puna kućaU sablasno prazan dom Pešića iznenada je stiglo pokućstvo. Za njih pravo bogatstvo. Imaće Stanka gde da spava, šporet će smestiti u svoju sobu, taman da izbaci limeno kube. Tu je i televizor u koji svi gledaju sa nevericom, jer do sada nisu imali ni tranzistor. Da li će biti signala, zabrinuli su se, kuća je na rubu šume, a preko brda je granica.
U julu i avgustu po 10.000 dinaraSvaka reč napisana o Tomislavu, Stanislavki i Stanki, padala je na srce 90-godišnjeg Đorđa Čordaševića iz Toronta i bolela kao ubod noža. Nije mu se ni za sto sedalo jer pomislio bi na Pešiće pitajući se da li je to jedan od četiri dana u sedmici kad ni parče hleba ne pojedu. Sada kada im je banka sa njegovog penzionog računa u Srbiji isplatila 10.000 dinara, odahnula je njegova plemenita duša. Ni idućeg meseca Pešići neće biti na ovom nametnutom postu jer će im stići novih 10.000 dinara od penzije Đorđa Čordaševića, zarađene u otadžbini. |
