Naš Marko je dete, a ne biljka

Bračni par Anu i Dejana Vorkapića iz Topuskog i njihovo troje dece teške životne prilike svakodnevno stavljaju na iskušenje. Od prvih dana, kada su se 1998. godine venčali u Novom Sadu, vode bitke sa jačima od sebe, zlom sudbinom, lekarskim greškama, bezdušnom birokratijom i užasom svakodnevice. Ta Šumadinka i Kordunaš nemaju lepih reči za svoje države, kako Aninu u kojoj su počeli zajednički život, tako i za Dejanovu, u kojoj su potražili spas.

NEMOĆNI DA POMOGNU MARKU: Majka Ana sa ćerkama i sinom

 

A sve je počelo kao u snovima, kada im je 1999. rođena Dejana, šest godina potom i Sara. Iako bez vlastitog krova nad glavom i stalnog zaposlenja, nisu se plašili budućnosti. Verovali su da će njihova mladost i beskrajna vera u bolje sutra savladati obične, životne neprilike. Verovali su da će se pod kapom nebeskom i za njih naći neki skroman životni kutak. I rođenje Marka 2007. još ih je više učvrstilo u tom optimizmu.

Ali za kratko. Njihova velika sreća u trenu se pretvorila u zlu sudbinu. Marko je svet ugledao četiri časa prekasno. Upravo toliko je lekar odgađao da porodi Anu "carskim rezom", što se pokazalo fatalnim. Predugo je ostao bez kiseonika i rođen je sa trajnim i teškim oštećenjima mozga, sa dijagnozom - cerebralna paraliza, teški mentalni poremećaj, epilepsija...

JEDNI DRUGIMA NAJPOTREBNIJI: Otac Dejan i sin Marko

 

Užas i šok za celu porodicu. No, Marku je trebala njihova pomoć. Nije bilo vremena za zbunjenost i oklevanje. Samo roditeljska ljubav i posvećenost mogli su mu pomoći. I cela porodica u trenu se prestrojila.

Trebalo je doneti velike odluke. U Novom Sadu nisu mogli da ostanu. Bili su podstanari, nezaposleni, sa troje dece. Još k tome Markova nega zahtevala je posebne napore. Povratak u Dejanov zavičaj, bar u vlastitu kuću, u Topuskom na Kordunu, videli su kao jedini izlaz. A u džepu imali su samo adresu. Krenuli su na slepo, što kažu - ni u levoj ni u desnoj - bez saznanja šta ih tamo čeka. Dobrodošlici se nisu ni nadali.
A došli su u praznu i devastiranu kuću, u kojoj su pre njih živeli nedobronamerni podstanari, koje je i u Dejanovu kuću smestila hrvatska država, dok se vlasnici ne vrate. A kada dođu da zateknu krš, da im se u startu ogadi povratak. Sreća je da nisu ni gajili iluzije. Njihova ideja vodilja bila je da se reše podstanarstva i kirije. A ostalo kako bude.

Novca nikada i nisu imali, bar ne u meri da bi se opustili. I u Topuskom se bore za svaku nadnicu. Već celo mesto zna gde se mogu obratiti, ako treba iscepati drva, pokositi travu, ići u šumu, Dejan je uvek tu, da pošteno zaradi dnevnicu. Ako Ana ide da raditi, u starački dom 24 časa za deset evra, o Marku će brinuti tata Dejan.
Sada su već uhodan tim u kojem svoje zadatke imaju i Sara i Dejana. No, prvi dani u Topuskom bili su traumatični.

- Došla sam u potpuno nepoznatu sredinu, sa puno straha i strepnje, u praznu kuću u kojoj smo zatekli samo jedan krevet - priseća se Ana i ističe da im je u tim prvim danima pružio veliku pomoć rukovodilac lokalnog Crvenog krsta Željko Rukavina. Dobili su garderobu i namirnice.
Bilo je to od koristi svima, osim Marku. Njemu je trebala medicinska nega. Majka nije čekala skrštenih ruku. Sa Markom je sela u autobus i pravo za Zagreb. Bez ikakvih papira, uputa, ne poznavajući još dobro ni Topusko, krenula je u nepoznato...

Čula je za doktora Šuška u Vinogradskoj bolnici i kada ga je presrela u bolničkom hodniku kleknula je pred njega i zavapila da pomogne Marku. I lekar nije ostao ravnodušan na njen očaj. Ostavio je Marka u bolnici i od tada je on njegov stalni pacijent.

No, redovni odlasci u Zagreb iziskuju ozbiljne troškove, a Vorkapići od stalnih primanja imaju samo dečji doplatak i socijalnu pomoć. Lekari sve čine da Marku pomognu. Krajem meseca ide na operaciju kičme i levog kuka. Nažalost, ne da bi prohodao, već da bi mu otklonili uzroke stalnih bolova. Ana i Dejan za njih imaju samo reči hvale. Iako će im sin biti u sigurnim rukama neophodno je da jedno od njih bude uz njega.

- Marko će u bolnici ostati najmanje mesec dana. Suprug i ja ćemo se smenjivati da ne izgubimo i to posla na crno. Odlasci i boravak u Zagrebu će nas koštati najmanje 500 evra... Sve bi bilo lako da možemo kredit da podignemo. Tako bismo imali i 500 evra za postoperativni oporavak i fizikalnu terapiju u Varaždinskim Toplicama - kaže zamišljeno majka Ana.

Ali, da im ne bi bilo lako brine se "pravna" država. Pred njom ne vredi ni klečati, moliti, žaliti se. Tako Ana sve pokušava da dobije hrvatsko državljanstvo, ali birokratija je gluva na njene razloge. Deca i Dejan imaju domovnicu, samo je njoj nedohvatljiva. Kao strani državljanin već dve godine mesečno plaća 60 evra zdravstveno. I ne samo to. Bez državljanstva ne može da se legalno zaposli, ni ona ni Dejan, kao primalac socijalne pomoći.

Začarani je to krug iz kojeg ne vide izlaza. Ili, možda vide u vama, našim humanim čitaocima pred kojim su otvorili svoja ranjena srca.