Vi nama pomoć, Bog vama sreću
Sunčano prolećno jutro donelo je živost na poljima sela Ristovac, 15 kilometara udaljenog od Vranja. Stižemo u posetu porodici Petković. Nekada domska deca Goran i Snežana u ovoj prelepoj pitomini svili su porodično gnezdo. Donosimo kofer pun kvalitetne odeće, obuće i drugih stvari koje je poslala dobrotvorka Ksenija Naumović iz Ciriha. Predajemo i novac, 250 evra, koji im je poslao čovek širokog, plemenitog srca, gospodin Nenad Glišić iz Kopenhagena.
Radost je golema, vidi se to na licu Snežane koja neprestano ljubi svoju dečicu, osmogodišnjeg Nemanju i trogodišnjeg Aleksandra. Vadi stvari iz kofera i poskakuje od radosti.
- Bože, jakna, kaputić, dva para čizama, i to kožne... Bluze, džemperi, duksevi, farmerice, svega ima, čak i krema za negu lica, ruževa... Hvala gospođi Kseniji, ovo će meni i Goranu, posebno zimska odeća i obuća, biti dovoljno za narednih deset godina - kaže Snežana.
Goran je u Vranju, radi u buregdžinici, trenutno ima posla, dolazi samo na spavanje.
Mali Aleksandar
- Nikako da se odmori, po ceo dan mesi burek, plaća se po komadu i zaradi 200 evra mesečno. To nama puno znači, od toga živimo. Mi smo rasli u domu i kada smo se preselili u Ristovac počeli smo pomalo da radimo na poljoprivredi. Nismo imali nikakvog iskustva. Posedujemo bašticu, a zahvaljujući komšijama dosta sam naučila kako da radim i proizvedem povrće - priča Snežana.
Dosta im znači koza koju čuvaju sa posebnom pažnjom. Imaju i jedno jare. Aleksandar i Nemanja čekaju da poraste kako bi se igrali s njim. Novac dobijen od dobrotvora Nenada Glišića stišće Snežana u ruci. Ni u snu nije pomišljala na tako vredne poklone. Podseća nas na dan kada smo odneli prvu novčanu pomoć iz Kopenhagena. Ne može da veruje, kaže, da deda Nenad ponovo odvaja toliko para i šalje njima, za koje je i jedan evro veliki. Čekaće Gorana da se dogovore šta će sa parama.
- Želja nam je da kupimo još jednu kozu, to bi nam mnogo značilo. Deca bi dobijala količinu mleka koja im je potrebna u ovom uzrastu, imali bismo uvek sira, a bilo bi i po koje jare. Imamo domaće kokoške, talijanke i gološije, želimo da ih imamo još, da su na otvorenom, da se hrane zdravo i da uvek imamo jaja. Malo-pomalo u ishrani bismo imali sve što sami proizvedemo, a ostalo šta bog da. Čovek mora da se zadovolji onim šta ima. Mi smo bili u domu i mnogi su mislili da ćemo zastraniti, ali nismo. Sa Goranom sam se družila od malena, a onda je buknula ljubav. Zahvaljujući ljubavi i velikoj želji da imamo porodicu, koja nam je uvek nedostajala, živimo kao sav normalan svet - sasipa reči Snežana, grleći svoju dečicu.
POZIV DONATORIMA
|
Mališani, kao i sva deca koja rastu u porodičnom okruženju, imaju psa i mačku, mali Aca traži od oca Gorana da mu nabavi zeca, Nemanja bi neku pticu, video kod druga, valjda, papagaja.
- Ispunjavamo im sve što možemo, srećni smo što vole ptice i domaće životinje. Kako smo mi nekada sanjali da imamo svog psa, da ga zovemo po imenu, šetamo. Umesto toga, čekali su nas vaspitači koji su mnogo puta znali da budu prestrogi, da dobijemo batine za bezazlene dečje prekršaje ili nestašluke. Koliko puta smo legli u krevet sa željom da se ne probudimo. Istina, bilo je svega po domu, dečaka siledžija, devojčica koje su počinjale da prodaju svoja tela sa 12-13 godina. Sreća i Bog su nas pogledali, da budemo zajedno i ostanemo normalni. Uspeli su i drugi da izađu i budu časni ljudi, ali takvi su u manjini - priča Snežana.
Njen i Goranov životni cilj je da decu školuju, da im omoguće bezbrižno detinjstvo i da od njih stvore poštene i radne ljude.
- Život je borba i mi se ne predajemo. U toj borbi pomažu nam čitaoci "Vesti", veliki dobrotvori, zato im od srca hvala i neka im bog donosi sreću i radost u kuću - ističe Snežana.
Odlazimo iz Ristovca srećni što mladi ljudi, koje je život lišio topline roditeljskog doma, brige i ljubavi, polako, ali sigurno grade svoje porodično ognjište, stvaraju domaćinstvo koje mnogima može da služi kao primer.
Toplina dedinog srca
- Kozu čuva i vodi računa o njoj Goranov otac Vukadin, koji je mentalno zaostao, ali je izuzetno vredan. Kada smo izašli iz doma, doveli smo ga iz planinskog sela Čestelin, tik uz administrativnu granicu sa Kosovom, gde je jedini živeo u mahali Ćerimovci. Kako je preživljavao ni sami nismo svesni. Imao je drva, jer je okružen šumom i to ga je spaslo. Oni koji su poticali iz tih krajeva, sekli su šumu, terali kamionima, a njemu kupovali brašno i krompir. Uz šumsko voće i trave to mu je bila jedina hrana. Jedva se privikao na civilizaciju, a najviše voli da se igra sa unucima - priča suznih očiju Snežana.
Siroče pored živih roditelja
Snežana ponovo razgleda stvari koje je dobila, proba ih, gleda se u ogledalu. Uzdiše, kaže nam da je presrećna, njihova odeća i obuća su sa buvlje pijace u Vranju ili Bujanovcu. I to za njihov budžet nije mala stavka, tako da od para koje su dobili može dozvoliti luksuz da kupi nešto deci za Uskrs.
U pripremi nova pošiljka
Kada je Ksenija Naumović donela kofer pun odeće i obuće imala je nameru da prepusti novinarima Humanitarnog mosta odluku kome će pomoć uputiti. Kako su bile u toku pripreme za odlazak kod Petkovića radi uručenja novčanog priloga Nenada Glišića, dobrotvorka iz Ciriha se saglasila, žaleći što je veoma malo garderobe za decu.
|
